Учитељ

34 инвентар А

зам, који еволуира, и за њега не може бити све једно какво ће. васпитање добити будући мандатори друштва. Друштво се одржава на традиционалним тековинама, а кроз те тековине припрема. се будућност. Чувајући љубоморно духовне и материјалне тековине, друштво хоће да зна у какве ће их руке предати, те отуда и потиче његово право о старању за подмладак. Прихватајући духовну и материјалну културу средине, јединка иступа на позорницу живота смело и одважно као поуздана смена замореног и сагорелог друштва на раду за опште принципе. Она не почиње изнова, већ наставља тамо где је друштво стало. У тој смени и: лежи прогрес друштва, његова еволуција. Овде је Русо покушао да морално васпитање замени природним, заборављајући да у природи не постоје морални односи (Ванлић). Њих има само у људ ској кошници, односно у друштвеној заједници.

Доба просвећености нарочито је обратило пажњу на право друштвеног утицаја на васпитање. То право специјално је акцептирала социологија, базирајући на чињеници да се дете рађа у заједници, а не изван ње; да ће оно живети у заједници, те је отуда сасвим и природно да се навикава на њу. А и кад бисмо пустили да се дете слободно развија, па ипак васпитни утицај средине не би био искључен, јер се дете не би могло лишити права да не користи друштвене тековине међу којима живи. Оно би и без нашег плана и без нашег утицаја попримало бар главна обележја друштвеног стремљења. И Џон Дуји сматра, да би се дете васпитало и да није школе, јер би оно по своме унутрашњем нагону и својим додиром са светом себе постепено развијало.

Џон Дуји много полаже на социјалну средину за васпитање подмлатка. Средина има знатног удела на правилан или неправилан развитак личности. Урођене способности су унутрашње силе, а социјална средина је регулатор тих сила, које се повијају према“ њој. Ако је ниво те средине развијен у негативном смислу, извесно је да ће тај печат и јединка на себи понети. Ма да смо рекли ово у релативном смислу, ипак морамо рећи да има и изузетака. Има“ честих случајева, да се јединка и у несоцијалној средини извије, уздигне изнад „ненормалне“ средине и пође својим путем, гоњена. импулсом унутрашњег нагона. Да, али је таква личност јаког, изванредног субјективитета, личност са јасно израженом способношћу, чији правац није у стању ништа да промени, па ни социјална средина. Зар није Христос једна јако субјективна личност, која се уздигла над грубим материјализмом, и, насупрот свих сметњи, она без предаха иде и ствара нову историју људског спаса, јер је гоњена унутрашњим тежњама! Зар нису Сократ и Галилеј пали као жртве својих урођених способности, које су их гурале_ напред за победом светлости над мраком> А где су други»

Уживљујући се у социјални живот, ми не само да себе васпитамо за социјалне односе, већ на тај начин богатимо и своје лично искуство. Под утицајем друштвених тежњи, човек се извесно мења, подешава своје држање према тону дате средине. Често“ пута средина активизира индивидуалне амбиције, те тиме допри--