Учитељ

јална средина, иако је кадра да скрене с пута право васпитање, она ипак није кадра да инстинкте И урођене дарове сасвим утамани. Социјална средина је изазивач детињих акција, она је на„дражај и средство за „гимнастицирање“ урођених способности, зато је и пожељна одговарајућа средина и то она средина, која потпомаже правилан развој детиње душе.

Нема сумње, да ће дете једне образоване породице брже напредовати у своме развоју од детета једне сеоске породице, а чије "су индивидуалне способности, рецимо, по свему исте. Дете сиромашних родитеља не може дати од себе оно што би иначе могло дати да се евентуално налази у повољнијим материјалним приликама. Онај који се бори са празним стомаком и другим животним невољама, тај не може издржати духовну ни физичку утакмицу са оним, који на стомак и не мисли, кога не муче свакидашње бриге неуравнотеженог живота. Зато је социјална средина инструменат индивидуалног развића.

И Адлер сматра да је у човеку урођено да тежи за друштвеном заједницом, јер у историји људског развића није нигде познато да је он (човек) живео потпуно изолован. На најнижем ступњу свога развића, човек је живео у заједници. Све што је створено у духовној и материјалној култури резултат је људске заједнице. Такође и Дарвин заступа то гледиште, кад каже, да човек није довољно јак да би могао да живи усамљен. Човеку недостаје хитрина, коју животиње имају, недостаје оштрина вида, телесна снага и др. да би могао да живи изван друштва. Он је физички нејак према својим потребама, па се зато одувек удруживао да би у групној борби живота лакше савлађивао животне тешкоће, а себе одржао. Велики педагошки мислилац Жан-Жак Русо такође признаје утицај друштва на васпитање, али је тај утицај по њему посве негативан. Он о друштвеном назору на васпитање има најружнију реч. Друштво је засновано на традицији, на традицији се и одржава, а све што је на традицији то је неправилно, погрешно. Зато друштвени утицај на подмладак треба искључити. Дете треба да заборави све навике, да би ушло у склад природног развића и моралног уздизања. Свака традиција кочи прогрес, а где нема прогреса нема ни духовног живота.

Истина, Русо је имао извесног права, али је у мржњи према ондашњој извештачености и друштвеном развитку отишао доста далеко, негирајући уопште васпитни значај социјалне средине као природној спони између живота и школе. Ми смо већ истакли, да социјална средина може и негативно утицати на дух личности, онако исто као што може и позитивно. Друштво не може унети у АуУХ личности оне способности, које та личност не поседује, али може позитивним урођеним силама умногоме потпомоћи правилан развој. Онако као што друштво може потпомоћи изграђивање личности у позитивном смислу, тако исто оно може делати и у негативном правцу. Није Русо у праву кад искључује друштво из васпитања. Одавно је речено, да поред права личне самоодбране постоји и право социјалне самоодбране. Друштво је жив органи-

Учитељ 3