Учитељ

њи а Ра УРИНУ рт.

ми 7" ——

i

На овоме ступњу узраста осетно се појачава нагонска потреба за дружењем. Дете пре овога доба не тражи у забављању сарадњу друге деце, задовољава се усамљеном игром и кад се налази међу себи равнима. Сада дете жели да је са другом децом, да се са њима разговара и заједнички игра. |

Душевни и телесни напредак састоји се у уобличавању и усавршавању природом даних могућности: потреба, склоности, способности, под узајамним утицајем наслеђеног и околине. И васпитање у забавишту полази од диспозиција и потреба које се у детету већ налазе. Сав рад управљен је на то да се оне плански искористе за духовно напредовање.

С обзиром на дете и на оно што има да се постигне примењују се у забавишту разноврсна средства. Најприснијој дечјој потреби да се игра и креће излази се у сусрет разним играма. Пластичним и конструктивним израђивањем одржава се и потстиче потреба детета да запосли руке и да се стваралачки изрази. Првобитни нагон за казивањем и приказивањем храни се причама, декламацијама, драмским играма. Урођена тежња за знањем налази задовољења у упознавању са животом што га окружује. Песмом и музиком даје се потстицаја дечјем живахном интересовању за песму и музику. Како забавиште треба да утиче на развитак целокупне личности, на тело исто толико као и на дух, то и телесне вежбе имају своје · оправдано место у овој дечјој школи.

Што се тиче облика и распореда рада сама дечја природа указује на путеве којима треба ићи. ИМ овде се мора поћи од несавладљивог дечјег моторног нагона. Жива покретљивост деце појава је њиховог здравог живота. Као таква не сме да се угушује и кочи, већ мора да се одржава и свесно потпомаже. Из тога се већ сам собом јавља захтев да у забавишту влада слобода кретања, без укочености и унутрашњег притиска. То је принцип који се ставља на прво место. Свака принуда, наметање, натегнутост, неприродна је и штетна по нормални дечји развој и мора се најбрижљивије избегавати. Из тих разлога рад се не везује за утврђен план и распоред. План служи овде само као известан ослонад за васпитачицу, а распоред часова могао би да буде само штетан. Данашње савремено забавиште раскинуло је са укоченим системом. У њему влада нови живот. Све се ради слободно, неусиљено, како природно долази једно из другог. О томе колико ће се на чему задржати одлучује дечје расположење и дечја пажња, као и осећање забавиљиног такта.

Ранији, опште уобичајени, начин био је да се дају истовремено иста занимања. Тражи се нпр. да сви у исто време зидају, да намештају дрвца, цртају итд. При томе се смеће с ума да сва деца нису расположена за извесну врсту занимања. Оно што је једноме интересантно може у томе тренутку другоме да буде непривлачно, чак досадно. Упућивање на исте путеве у забављању, силом изазивање интереса, неприродно је и штетно принуђивање. Данас се поступа друкчије. Сваком детету остављено је да се креће кад за то осећа потребу и да само бира забаву, исто онако као што чини код куће.