Учитељ

"тивном случају недостојни жреци, ситни партизани и људи са туђом сетиком и политиком могу да угасе пламен који гори у том храму,

загрева душу народне омладине и чини ју осетљивом према злу и добру. То треба да знају сви фактори, који мисле да су позвани да

стварају калупе за просвећивање те народне душе, а то треба да

разуме и наша јавност.

Нажалост, ево већ више од двадесет година како се чине експерименти са нашом школом. М сваки од реформатора покушавао је да према туђим калупима преуреди нашу националну школу, дајући јој час обележје романске, час германске школе. Од тога је страдала и пати наша национално-словенска индивидуалност, слабила је стваралачка моћ наше нације и омладина се навикавала само на механичан рад, у којему она није видела уживање и циљ стварања бољих и лепших услова друштвенога и националнога живота.

Ми ћемо овде указати само на једну страну штетности тих

„експеримената у нашој националној школи; наиме — на избацивање

рускога језика из наших средњих и стручних школа.

У предратној Србији и Црној Гори омладина је изучавала руски језик као обавезан предмет. И то учење је богатило њен језик, њена национална осећања и будило код ње мисао да ми припадамо највећему стаблу народа у Европи и да је руски језик израз душе најсроднијега нам народа. У руској књижевности, која је својом садржином, примерима необичнога пожртвовања и чисто словенским алтруизмом, надкрилила књижевности осталих народа, наша омладина

је црпела духовну мдћ, веру у победу добра и правде. Учењем ру-

скога језика наша омладина је улазила у богату ризницу душе рускога народа и стицала сазнање да наш народ није усамљен и да су идеали рускога народа истоветни са нашим идеалима. Зато је та „омладина и могла да врши оне историске подвиге, који су задивљавали романске и германске народе, као што су идеали наше народне поезије одушевљавали вође германскога препорода почетком 19 века.

Нажалост, реформатори наше школе у току последњих двадесет године све су то заборавили: избацили су руски језик из наших школа и покушали да га замене демагошким фразама о патриотизму и национализму. И нико се из те интелигенције која ради у тако реформисаној нашој школи није ни упитао јавно зашто се руски језик не

"учи у нашим школама и у чијем итересу ми бојкотујемо језик народа,

под чијим окриљем смо вековима чували своју веру, стицали слободу и дошли до стања, које је омогућило уједињење наших племена“)

Ми треба да увек имамо на уму, да је свака страница у историји нашега народнога препорода запечаћена крвљу рускога народа.

„Дивно је то изразио песник Змај - Јован Јовановић поводом откри-

вања споменика ђенералу Черњајеву и осталим руским добровољ-

цима у Алексинцу:

#) Изузетак чини чланак „Руски језик у учитељским школама“, „Нар. „тросвета“, бр. 83 за 1926 год. , ОР