Учитељ

Брдннн__—______________-_-----

заменити новим. Али та замена мора пажљиво да се изведе... У својим погледима на историју био је идеалист и сматрао је „да је васпитање најглавнији пут за увођење новог поретка“, па се ту потпуно слаже с Робертом Овеном, чије погледе он у многоме дели. Он је потпуно сагласан с Овеном у томе да се карактер човека одређује средином у којој живи и васпитањем, па са дубоким саосећањем описује Овенове огледе у Њу-Ленарку.

Подвлачећи тако велики значај васпитања, Херцен нарочито истиче велику улогу васпитача. У „Белом и думах“ (ч .1, гл. 1) он се сећа утицаја, какав су имали на формирање његових политичких погледа учитељи рускога језика Протопопов и француског језика Бушо. У роману „Кто виноват>“ (4. 1. гл. МГ и даље), Херцен је насликао светли лик женевљанина Жозефа, васпитача Бељтова. Он је, тврди Херцен, био близак идеалном типу гувернера. Слично Емиловом (Ж. Ж. Русо) васпитачу, овај васпитач-женевљанин није био користољубив: кад му је Бељтовљева мати понудила 4000 рубаља плате годишње, женевљанин је изјавио да му је доста и 1200 рубаља, пошто је та сума довољна да покрије његове расходе, а „скупљање капитала“ сматра за нешто нечасно. Слично Емиловом васпитачу, овај женевљанин са својим васпитаником изводи екскурзије у поље и шуму и учи га ботаници у природи. „Од ранога јутра они се баве хербаризацијом, а живи разговор замењује досадне часове: сваки предмет, који падне у очи, постаје тема, па је Волођа с необичном пажњом слушао женевљанинова објашњења. После ручка обично су седели на балкону, који се налази према воћњаку, и женевљанин му је причао биографије великих људи, о далеким путовањима, а понекад је дозвољавао самоме Волођи, у виду награде, да чита „Плутарха “ („Кто виноват2“ ч. 1 гл. МГ. Женевљанин је био одан своме васпитанику тако исто, као мајка. Он је понекад, дуго гледајући на њега, спустио поглед доле, очи су му биле пуне суза и говрио је у себи: „Мој живот није узалуд пропао; ја сам свестан да сам потпомагао развиће овога дечака и због тога савест ће ми бити мирна.“ Бељтов је ступио у службу и једном, опијен маштањем о будућој пространој својој грађанској акцији, загрлио је женевљанина говорећи му: „Како сам ти много дужан, истински добри пријатељу наш, за то што сам постао човек!... Ти си за мене више него рођени отац!...“ Тада је васпитач схватио да је испунио своју улогу, па је и поред навике, коју је стекао бавећи се дуго у кући Бељтових, и поред дубоке љубави према своме васпитанику, тајно напустио дом Бељтових. У опроштајном писму он је нагласио, да се „човек мора свега живота васпитавати, али да постоји епоха, после које он не сме васпитавати свога васпитаника“, већ да он сам има да се развија, да се не би његова самобитност повредила... ,

Осим љубави према своме васпитанику, васпитач мора у њему да поштује човека и грађанина. Херцен с пуним саосећањем описује слику једнога ручка, који је дат ученицима у околини Женеве. Претседник кантона држао је здравицу у част деце — „будућих грађана“; одрасли Швајцарци — милиција — док су деца поред њих пролазила у колонама, одавали су деци почаст. „Деца су били поштовани гости