Учитељ

евнвнзавнин аннеаненвиаеениоланинаиштитиииштиирнреииваннииааељииштивишша |

прилици поновити, али у животу на сваком се кораку спотакне било о коју од њих и погреши, јер га нису навикли да и живи

према тим заповиједима. *

:* *

Нико није, међу учитељима, умио тако лепо говорити и писати каошто је умио он, нико није имао толико смисла и толико воље за практичну примјену теоријске педагогије као он, али и нико није међу педагошким писцима у хрватском дијелу југословенскога народа тако рано ометен и прекинут у раду као он. Једини је Андрија Чурчић, од оних који су много писали, рано умро, али је он био такођер само теоретичар. Сва поменута лијепа Пејновићева својства нису се могла до краја да развију, јер је прекинут у раду управо онда кад је требао највише да даде. Сам је врло често говорио: Најбоље и најзрелије плодове даје човјек између четрдесете и педесете године живота. А он је умро управо на прагу те доби живота.

Волио је школу, учитеље и — премда је био самац — дјецу, волио је дјецу као ученике који упиру очи, бистре и пуне наивне радозналости, у свога учитеља и завидио им на њиховој неутрудивости. Учитељи су га много цијенили и поштовали. Био је члан средишњега одбора Савеза хрватских учитељских друштава, члан управнога одбора Хрв. педагошко-књижевнога збора, а од 1914 године до смрти и претсједник тога Удружења. Колико је волио своје другове по звању казује нам и онај његов кратак некролог што га је написао у Напретку 1901 године о смрти свога пријатеља Петра Петровића, учитеља у Вировитици. Завршетак тога кратког некролога, свега неких десет штампаних редова, гласи: „Тешка ли је и претешка рука смрти ледене, кад раскида и оне везе земске, што су најближе рају: истини и правди и љубави вечитој. Тешка ли је рука што те истрже из крила љубави онолике, што одоли плачу и вапају оноликом. И сад Те опет дозивају и плачу Те горко, а Ти си далеко —- онамо иза звезда. — Да ли си срећан, тамо, кад си овдје толико трпио2

· Поздрављам Те, побратиме, на истини вјечној!“ „Много хтео, много започео, Час умрли њега је помео“. Јосип Шкавић

александар И, Херцен као Педајог (1819—1870)

Поводом седамдесетогодишњице од његове смрти

Педагошки погледи А. Херцена разбацани су на хиљадама страница његових дела (у „Белом и думах“, у роману „Кто виноват2“, у чланцима и писмима).

Херцен оштро критикује савремене му системе васпитања и шиба њихов догматизам и схоластицизам. То васпитање је нужно