Учитељ

Прије наставнога програма од 1905 године није било у нас слободног цртања. Тек нешто прије тога издао је тадашњи учитељ вјежбаонице уз загребачку учитељску школу, Стјепан Шмид, цртанке које чине прелаз од ранијих стигматских цртанака са геометријским ликовима, према цртанкама за слободно цртање. Цртали су се додуше предмети, а не геометријски ликови и геометријски орнаменти, али је у тим цртанкама. задржано прецртавање. Нови наставни програм разликује двојако цртање, слободно и геометријско. Напутак како да се проводи слободно цртање израдио је споменути Стјепан Шмид, а напутак за провођење геометријскога цртања Милан Пејновић. Према томе његову напутку не цртају се ни у геометријском цртању неки иде“ ални, измишљени ликови већ ученици одељују облике од ствари мјерењем и смањивањем мјерила. Не цртају се квадрати, пачетворине, трокути, кругови итд. према некој заданој мјери, већ се проматра и мјери плоча стола, клупе, прозор, врата итд., мјерило се смањује према величини цртанке и према величини школске плоче десет или сто пута, и онда се цртају облици споменутих предмета. Таква геометрија и такво геометријско цртање има сасвим другу вриједност и за узгајање и за образовање, а особита је њезина. практична вредност. Таква је геометрија, како данас каже за њу у својој методици Кемпенски „пуна живота“. Данас се врло мало о тој науци пише у нас. Пејновићев Напутак већ је давно заборављен, а све те упуте нису ни у оно вријеме кад су биле наставним програмом прописане у већини право схваћене. У разреду једнога учитеља који је врло много приговарао наставном програму од. 1905 године, видео сам како је наврх пећи о зид прислоњен Шмидов Напутак за слободно цртање, а дјеца из њега прецртавају крушку. То је било у Приморју где ће се наћи мало дјеце основне школе која су видела крушку. Мјесто да је тај учитељ донео У школу плод смокве, а управо је тада било њихово вријеме, па да су је дјеца мотрила и цртала, она су прецртавала оно што им је врло слабо било познато. Једнако сам тако нашао у Приморју учитеља који је почео географију у трећем разреду Хрватским Загорјем. Кад сам га питао зашто то ради, рече ми он. Па зар није то прво у читанци! Напомињем те примјере због тога да се види како није никакво чудо што многи данашњи реформатори основне наставе мисле да с њима почиње школски рад ближи животу и дјетету. Ти су учитељи сигурно врло добро знали да наставу треба почети оним што је дјетету ближе и од најближега прелазити према ономе што је даље; али што је дјетету ближе, и чиме треба почети, нису знали и врло су себи мало разбијали главу како да примјене то дидактично начело у школском раду. Зато је имао Пејновић потпуно право да се-врло често и срдио због тога што наши педагози раде већма теоријски него ли практично. Није се он због тога срдио као уредник Напреткова одијељка за практичну педагогију него понајвећма због тога што је видио како је тешко једно теоријско начело применити у пракси. То је налик на човјека који знаде десет Божјих заповиједи напамет и може иху свакој