Учитељ

о засада вата свеза оведнааљивај а анстневнаиветнацтнавизена оваа висе

ске наставе да се што конкретније прикаже како природне и географске прилике утичу на развитак људскога живота и рада. На међусобној зависности географских објеката и њихових заједничких утицаја на живот човјеков објашњава се његова идеална и материјална култура. Поменути Ичнер препоручује обрнути пут. Најпре се проматра живот и рад човјека у неком крају, а онда се прелази на проматрање географских објеката и природних прилика. На пример за проматрање Швајцарске полазна је тачка долажење многих странаца у ту земљу, а онда се траже узроци томе. Лампе побија управо са географскога стајалишта Ичнерово схватање речима: „То је сасвим негеографско схватање. Ученик се према њему тако рекавши споља уводи у грађу, мјесто да је из њезине унутрашњости почиње разумијевати. Ту се не асоциирају низови предочаба које потичу од географских чињеница... Не путују ли многи у Швајцарску, јер је то данас у моди» Да ли је разумно полазити од онога што је постало под утицајем времена, мјесто од онога што је трајно“. — Додуше за многе се науке препоручује, а напосе за наставу у њима у основним школама, полажење од учинака и посљедица према узроцима, јер су учинци и посљедице конкретније него ли њихови узроци. Но код тога треба узети у обзир да је то географија и да се ту ради о познавању географских објеката који су конкретнији, прегледнији и простији од онога што је њиховим утицајима створено. Гора или ријека много је конкретнија него ли онај живот и онај рад који се под њиховим утицајима развија. Ту су узроци конкретнији од посљедица, а нарочито оним ученицима који су за то ваљано приправљени на најнижем ступњу завичајном наставом и познавањем природе. Зато и кажу други методичари да је Ичнер појам географије проширио и сабрао уопште све интересантно покрај географских путова, он је сабрао историјску, „природонаучну, технолошку, јавних установа, научну итд. грађу и тако географију довео до једне опште науке о садашњости.

Спомињемо ово да се види како је Милан Пејновић и у тој настави пошао једним добрим, путем, пазећи да не оде оним путевима који воде у ширину, али и пазећи уједно да не буде једностран. То потоње се приговара културном стајалишту у методици географске наставе, а најоштрији је приговор таквој методици географије онај којим се каже да јој је „педагогија кума, али су код тога биле географији очи завезане“. Но ако се узме у обзир да је култура све оно што је човечја радна способност произвела од природних добара, па ако се узме у обзир да се педагошка вриједност такве методике у географској настави уопште не пориче, онда ћемо јасно видјети да су Пејновићева настојања у тој настави изградила добар темељ даљему раду. Па узмемо ли још у обзир да географска настава врло лако запада у шаблону, а таква је она и била у нас у великој већини, онда треба признати да јој је Милан Пејновић дао смисао и значење и тиме подигао њезину узгојну и образовну вриједност,

Учитељ 4.