Учитељ

систему општег и естетичког вспитања деце и задатке дечјих писаца, а дубоко и тачно окарактерисао психологију деце-читача.

Питања дечје литературе Белински је увек постављао и решавао у светлости прогресивних педагошких и уметничких идеја свога времена. Своје критичке оцене Белински је увек заснивао на демократским принципима васпитања деце. Од дечје литературе Белински је тражио да се живо интересује савременошћу, да верно слика живот, да садржи хумане, демократске идеје и да у деци развија љубав према домовини, слободи и знању. Белински је дао „дубоку карактеристику историјског, природно-научног, фантастичног рода дечје књиге. „Простота и природност садржаја дечје књиге — писао је Белински — требало би да се сједине с примамљивошћу заплета и занимљивошћу излагања“. Тако је Белински формулисао принципе који се односе на чисто уметничку страну дечје књижевности.

Мисли Белинског послужиле су као основа даљем развитку напредне критике дечјих књига. Оно што је Белински започео наставили су Чернишевски и Доброљубов.

Руска дечја литература има у прошлости славне традиције борбе за напредну дечју књигу. Те традиције створили су велики руски критичари. Оно што су они створили у области дечје књижевности треба савесно и с највећом пажњом проучавати. Књижевници који пишу за децу и уопште људи који имају посла с дечјом литературом морају се учити код великих уметника речи: Пушкина, „Лава Толстоја, Горког и код великих књижевних критичара: Белинског, Доброљубова, Чернишевског и др. учити се како треба "стварати књиге за децу.

Овде ћемо навести мисли Белинског по питањима дечје литературе. Текстови су узети из Целокупних дела Белинског, која су приредили С. А. Венгеров (св. Т—ХГ) и Спиридонов (св. ХП).

1 Задаци књига за децу

»У сваком Пушкиновом осећању постоји увек нешто нарочито племенито, узвишено, пуно мирноће и грациозности. Кад се читају његови радови у сваком од нас може се одлично васпитати човек. Такво читање од нарочите је користи за омладину без обзира на пол. Ниједан руски песник не може као Пушкин бити у толикој мери васпитач омладине, не може формирати осећања омладине. Његова поезија далеко је од свега сањалачког, лажног, што има ознаку привиђења. Сва је прожета стварношћу. На лице живота не ставља белило и руменило. Износи га у његовој природној, правој лепоти. И у Пушкиновој поезији постоји небо, али је њиме увек прожета земља. Зато Пушкинова поезија није опасна за омладину као поетска лаж која разгорева машту, лаж која човека ставља у непријатељски од"нос са стварношћу при првом сукобу с њом и нагони да пре времена некорисно троши своју снагу у борби са стварношћу. Уз високу умет-