Учитељ

НЕ ИН ЕРИТРЕЈИ ЕД ЕНЕС ЛЕНЕ ЕДИ НЕ ОУН ПН НЕ 7

рену „структурне“ психологије, иако ово изражавање не тангира ову психологију. А сад кад у даљим редовима изнесемо суштину схватања „духовно-научне“ психологије, видећемо да је ово изражавање далеко да захвата садржину ове психологије.

Духовно-научну психологију отпочео је Дилтај, некадањи професор философије у Берлину (1833—1912), а наставио је највише и најизразитије његов непосредни ученик ЕдуардШпрангер (1882), садањи професор психологије на Универзитету у Берлину, који је постао чувен нарочито због своја два дела: Животне форме (1914) и Психологија младости (1924).

Дилтај је створио духовно-научну психологију која је антипод научно-природњачко-механистичкој психологији 19 века. И он и његов ученик Шпрангер пошли су од историјских и историјско-философских студија. Они су дошли у оштар сукоб са психолозима који су природњачки оријентовани.

Дилтај је још 1894 г. у свом делу „Мисли о једној описноји аналитичној психологији“ устао одлучно против „објашњавајуће психологије (ег Агепде Рзусћојоргле), у коју он убраја тадању владајућу асоцијативну психологију, истичући нарочито то што духовне науке ништа се не могу користити од такве психологије. Стога он тражи нову психологију која има даописујеианализира душевни живот: она има да да опис и анализу везе која је дата првобитно као и сам живот. Дилтај тражи да се у његовој психологији посматра, анализира, експериментује и упоређује.

Под структуром Дилтај разуме „архитектонско рашчлањавање готове зграде“, где се не пита за камење и малтер, него за унутрашњу везу. Ова структурна веза јесте телеолошка. Све особине структуре дате су као првобитно јединство и унутрашња свезаност своје врсте која се не покорава природном каузалитету. Развиће једног човека, вели, не може се разумети без погледа у његову структуру.

Као главни став Дилтајев важи: у свима људима постоје иста квалитативна одређења и форме веза, али су различни квантитативни односи. Ове разлике везују се увек новим и новим комбинацијама, на чему и почивају индивидуалне разлике. Принцип јединства потчињава све снаге телеолошкој вези.

Ипак Дилтај није до краја извео своју духовно-научну психологију. Његови су списи претежно програматског карактера. Ово је тек довршио његов ученик Едуард Шпрангер. Овај је апстрактну Дилтајеву теорију конкретизирао у своја два споменута велика дела. Он је пре свега уклонио тешке Дилтајеве изразе „анализирајућа“ и „описујућа“ психологија, рекавши просто „духовно-научна психологија“, коју даље дели на четири врсте психологија: „разумевајућа“ психологија, „структурна“ психологија, психологија развића и психологија типова. „Разумевање“ (Мегзгећеп) Шпрангер не идентификује са симпатизирањем или накнадним доживљавањем, већ то за њега значи схватање духовних веза у форми објективно важећег сазнања. :