Учитељ

Од појма „разумевање“ Шпрангер је дошао до свога појма „структура“, који он сасвим друкчије схвата од свога учитеља. Дилтаја. Структура је по њему творевина стварности, то је једна целина у којој сваки део исвака парцијална функција свршава за целину значајан посао и то тако да су састав и посао сваког дела поново условљени целином и према томе могу се поједини делови разумети само од целине. Напред смо, говорећи о „тоталитету духа“, видели да то није увек могућно.

Шпрангер налази у „тоталној структури“ поново „парцијалне структуре“: структура познавања, структура техничког рада, структура религиозног знања, чиме се нехотично враћа на „елементовање“ душе. Уколико су структуре у различним субјектима на једнак правац упућене, постаје колективан дух.

Шпрангер наглашава као и Дилтај важност појма развића за научну психологију. Он дефинише душевноразвиће као развијање индивидуалног душевног живота ка све већем унутрашњем члањању и подизању вредности психичког јединства рада. Како ово бива, то можемо наћи у његовој књизи коју је превео В. Младеновић под именом „Психологија младалачког доба.“

Кад се изучавају индивидуалне разлике код структура и развића, онда је то психологија типова. Једну такву типологију дао је Шпрангер у своме делу „Животне форме“, где разликује шест основних типова индивидуалитета: 1) теоријски човек, 2) економски човек, 3) естетски човек, 4) социјални човек, 5) човек моћи, 6) религиозни човек.

Структурна психологија у изучавању не иде до „елемената“, већ остаје у вишим слојевима појмова.

Појам структуре не сме се мешати с појмовима комплекса и облика, јер код структуре није речо особинама целине и особинама делова и њиховом односу, о чему расправља тзв. психологија облика (Сезга рзусћојогте), већ је реч о значају целине за део.

Важно је истаћи да појам структуре још није нашао једнодушно тумачење и одобравање. Иначе постоји препирка која није ни до данас завршена у немачкој психологији. Прву битку водио је Херман Ебингхаус с Дилтајем. Ебингхаус му је приговорио да напади Дилтајеви не погађају ни мало асоцијативну психологију, већ само њене застареле претставнике, а нарочито Хербарта. Ебингхаус је признао да асоцијативна психологија заиста полази од „елемената“, али да ту не остаје, што је сасвим тачно, већ да иде у свом истраживању ка увек сложенијим појавама. Стварно у целој полемици није реч о методама, него се ради о двама посматрачким стајалиштима који могу обадва једно поред другога потпуно да опстану, па чак и да се допуњују у изради чисте науке. Зато сам ја у чланку „Психологија код. Срба“ („Учитељ“ 1938/39, стр. 162 и д.) рекао да научна психологија мора да узме од сваког правца по неку „циглу“ ако