Учитељ

у школу; деца да долазе у школу у 7 години, а школама да се дају села и руде за издржавање.

Интересантно је изнети како су Дубровчани васпитавали своју женску децу у својим домовима. До 11 године девојчице су могле излазити из куће, а од 11 година до удаје могле су ићи својим сродницима и у цркву, али само уз пратњу неког старијег из куће. Удавање кћери вршили су родитељи без питања истих. Кћер је могла сама отићи само у манастир и постати калуђерица, коју је отац морао помагати, ако није била у манастиру. У Дубровнику су манастири играли видну улогу у васпитању женске деце, а нарочито крајем 14 и почетком 15 века. За владе деспота њихове су кћери прво васпитаване на дому, а после су оне, као и кћери велике властеле, слате у дубровачке манастире на даље васпитавање.

Дубровачки манастири били су католички и припадали су бенедиктовачком реду. Ученице православне и католичке вере че сто су долазиле до распре и свађа, те је дубровачки Сенат 1422 Гг. решио да се у дубровачке манастире не прима велики број женске деце на васпитавање. Ова сенатска одлука дала је повода деспоту Стевану да похвата, затвори и окује све дубровачке трговце који су се затекли у његовој држави. Деспот Стеван држао је трговце у затвору све дотле, докле Сенат није повукао своје решење, и док није платио 30.000 дуката оштете.

Кад је моћ српске државе почела опадати, опадала је и просвета. За време владе деспота Стевана Лазаревића средиште српске књижевности било је у Ресави у манастиру Манасији, јер су се ту налазили чувени преводиоци.

По школама прво се учила азбука, па се срицало и писало на навоштеним таблицама и лискунским плочицама. Учитељ би узео десну руку ученикову у своју руку и водио је при учењу писања слова. На навоштеним и лискунским плочицама исписивали су учитељи текстове које су ученици учили напамет. Чим ученици науче један текст, он се избрише, а други се испише, па се и он научи, и избрише се. М тако се стално радило. Прво су се читале и училе молитве, па се тек после прелазило на читање часловца, псалтира и апостола. Ђаци су учили и црквено певање, и певали су у црквама и манастирима. Поред читања црквених књига и писања, старији су ђаци учили помало рачуна, српске граматике и нешто из народне историје. По изученој школи у земљи, владари и велика властела слали су своју децу на више школе у просвећеније земље а нарочито у Византију.

Поред црквеног певања и глумовање је из давнина. То глумовање није било глумовање у данашњем смислу. Како је сав просветни и културни напредак био везан за цркву, то је и глумовање било у ствари вршење разних црквених обреда. За извођење ових обреда постојале су нарочите дружине као што су: коледске додолске, краљичке и лазаричке. С пропашћу српске државе, пропадоше и ове дружине, али су се доцније опет појавиле, кад је за Србе настало сножљивије стање.