Учитељ

Период робовања под Турцима

Овај период можемо поделити на два времена: време од пропасти српске државе (1459) до краја 18 века и време од почетка 19 века до коначног ослобођења 1912 године. Прво време обухвата све Србе у данашњој Јужној Србији и Србији до 1804 године, а друго време обухвата неослобођене Србе у југоисточном делу Србије (окрузи: Нишки, Пиротски, Врањски и Топлички до 1878 године и Ј. Србије до ослобођења 1912 године.

Време од пропасти српске државе (1459) до краја 18 века

За време самосталности српске државе писана српска књижевност је напредовала, али чим су Турци заузели српске земље, поче и српска писана књижевност пропадати, те је остала само усмена књижевност: народне песме, приповетке, пословице и загонетке. С пропашћу српске државе српска писана књижевност почела се развијати у Дубровнику, а доцније и у Војводини. М рад на уметности је престао. Остало је нешто уметничких радова по заосталим манастирима и црквама, али су, нажалост, и ти заостали уметнички радови доста били оштећени и унакажени од стране некултурних Турака.

Писмени људи, док је српска држава имала своју самосталност, били су потребни цркви и држави, а под турском управом нису били потребни држави. Кад се ово има на уму и кад се зна да су многи манастири и цркве пропали, а при том су Турци сваки просветни и културни рад код Срба ометали, лако је појмити опадање писмености код Срба под турском управом. Турци су знали да су српски манастири и цркве носиоци просвете и центри буђења националне свести, па су зато прво на њих и ударали. Многе су манастире и цркве претворили у џамије, а заосталим манастирима одузели су имања, због чега су исти почели пропадати, јер се нису имали од чега оправљати. Уништавањем ових просветних и националних центара Турци су постигли свој успех, јер је писменост код Срба опадала, а буђење националне свести слабило.

Кад су Турци заузели српске земље, велики се број властеле потурчио, јер су на тај начин хтели да избегну турске зулуме и да очувају свој привилегисани положај и поседе. Овим се утврђује да, на жалост, велика властела нису била јака ни у вери ни у националности. Властела која се нису хтела потурчити морала су трпети турске зулуме, или се иселити у туђу државу. Прост народ се мање турчио и остао је веран својој вери и нацији, делећи зло и добро са својим свештенством које га је храбрило и предочавало му бољу будућност. У овом тешком времену по'српски народ било је врло мало школа по заосталим манастирима. Манастирске су школе посећивали само они који су хтели бити калуђери и свештеници. На гласу су биле манастирске школе: у Пећи, Дечанима, Ђаковици (где је била нека врста богословије), дебарским манастирима итд.