Учитељ

били живописци, јер се та уметност код њих преносила с оца на синове. По причању потомака те породице први њен живописац био је Негри који је живео крајем 18 и почетком 19 века. Презиме ове породице је Фрчковци, што је дошло од Фрче (четка), јер су сви мушкарци целог свог века радили четком живописе по црквама и манастирима. Од потомака Негријевих изашло је 19 живописаца од којих су Јанко и Данило још у животу. Данило живи у Гостивару и још данас — и ако је у годинама ради живописе на иконостасима по црквама у својој околини. Данило и његов отац Нестор радили су живописе на иконостасима по црквама: у Ј. Србији, Бугарској, Румунији и Грчкој.

За време турске владавине у Београду је била већина несрпског становништва (Турци, Грци, Јевреји и нешто Немаца). У крајевима под Турцима помињу се српске школе још почетком 18 века, као нпр. у Пећи и још неким местима. Те су: школе биле основане по угледу на грчке које су биле старије и боље. Грчка школа у Београду помиње се још 1718 године а било их је и по унутрашњости Србије. По варошима било је још турских и понека јеврејска школа. У последњој четвртини 18 века помињу се српске школе у Србији: у Неготину (око 1778), Краљеву (око 1780), Пожаревцу (око 1790—1800), Лозници (око 1795) и Београду (око 1800). Од школа по селима помиње се из тих времена школа у Рипшњу. По свршетку ових школа младићи су продужавали школовање у манастирским школама, или су ишли у Војводину. Било је и самоука који су сами научили читати и писати.

Настава је по школама била посве слаба, јер су учитељи знали само читати а тек понеки и писати. Деца су по цео дан била у школи, а одмор је био само за време ручка. Дисциплина је у школи била не строга већ сурова, јер су ђаци много тучени, а суботом су, како каже Вук, сви били тучени.

Учитељи у овим школама били су у прво време искључиво калуђери и свештеници који су доцније отварали школе по варошима и селима. М у овим школама учило се напамет. Ђаци су седели у школи на земљи а доцније су за њих прављене клупе (скамије) за седење а за учитеље сто. Школе се нису делиле по разредима већ по књигама које су ученици читали и зато су се они звали: часловци, псалтирци, месецословци и апостоловци. Завршни рад по школама било је читање требника и Јеванђеља.

_У школи се учило без буквара, или се употребљавао руски буквар који су деца тешко разумевала. Први словенско-српски буквар у рукопису јавио се 1717 године; први штампани буквар за српску децу штампан је 1776 године у Венецији, а потом 1785 и 1792 године у Бечу.

Време од почетка 19 века до ослобођења (1912)

На овом месту треба истаћи да је крајем 18 и почетком 19 века најагилнији борац за одузимање црквене управе из грчких руку био рашки епископ Јанићије. Он је од 1786—1808 био епископ а од 1808—1818 рашко-призренски митрополит. Својим енергтичним и патриотским радом епископ Јанићије натерао је грчку