Учитељ

и тиме се и сами изображавали; они који нису могли да издрже: турске зулуме турчили су се и своју су децу давали оџама на поучавање.

Оскудица у писменим људима и слаба материјална средства. чинили су такође сметње сваком просветном напретку. Прве учитеље плаћали су ђачки родитељи, богатији људи или црквене општине. Приватни учитељи били су независни и школе су отваради и затварали по својој вољи. Чим би се учитељу указало какво боље место, он би затворио школу у старом, а отворио би је у новом месту, Из овог се види да су учитељи путовали из места у место. Просветном напретку много је сметало и немање уџбеника на српском језику. У Србију су први учитељи долазили већином из Војводине, јер је у њој пре и интензивније отпочео просветни рад и отварање школе.

Срби који су најдуже били под Турцима, као што је случај са Србима у данашњој Ј. Србији, Босни и Херцеговини, најгоре су стајали у просветном погледу, и најдуже су живели у мраку непросвећености. У крајевима под Турцима просветни покретачи били су, као и за време самосталности, цркве, манастири и трговина, јер су се српски младићи учили писмености по манастирима и црквама, а трговци су долазили у додир с културнијим светом са запада и из Србије, па су отуд често доводили учитеље у своје крајеве, и доносили школске и друге корисне књиге. ;

Крајем 17, целог 18 и почетком 19 века помињу се школе за црквени живопис у Ј. Србији: у Реки, Дебру и манастиру св. Јована Бигорског. Ђаци су у овим школама учили да раде иконе на дрвету, платну, металу и фреске по црквеним и манастирским зидовима. Поред тога ови су ђаци учили да раде и дрворез за. иконостасе. Први живописци и учитељи ових ђака били су свештена лица. После живописа јавило се украшавање црквених ствари извезених и украшених бисером, драгим камењем, златом и сребром. Ови везови рађени су у самим владарским дворовима под надзором самих побожних владарки. Чувени дрворесци били су из Дебра а нарочито из Галичника, одакле су били чувени дрворесци из племена Мијака. Д-р Радослав Грујић у чланку: „Резбарства у Ј. Србији“ (Гласник скопског научног друштва, књ. 5) тврди да је први мајстор мијачких дрворезаца био Петар Филиповић из села Гаре у Дебру са својим друговима. Њихови дрворези и данас се виде на иконостасима: у цркви св. Спаса у Скопљу (181924), у цркви у Н. Селу код Штипа, у манастиру Архангела Михаила у Леснову код Кратова (1811—14), у манастиру св. Јована Бигорског код Дебра (1800—807) итд. Иконостасе: у цркви св. Спаса у Скопљу и у манастиру св. Јована Бигорског радио је Петар Филиповић Дебарац. Поред иконостаса од дрвореза су прављени још: столови, балдахини, врата, пултови за певнице по црквама и манастирима итд. Код дрвореза постоје три врсте које су се јављале овим редом: плетенице, барељефи и рељефи. Дебарци су били и добри зидари.

Галичничани су били и чувени живописци — зографи. Данас се зна за једну породицу из Галичника у којој су сви мушкарци