Учитељ

кратска и слободарска. Јер оно проповеда оне принципе о којима је човечанство од памтивека увек сањало, а наиме: благостање и слободу, правду и човекољубље, односно пуну економску и културну демократију које чине саставни део праве политичке демократије. Мако, дакле, у основи један привредни покрет, задругарство кроз економско-социалне и духовно-културне преображаје тежи да оствари један нов, идеалнији свет. Зато се његова акција простире на сва поља људске делатности, па и на школе као једно засебно поље рада.

Најбољи доказ за тачност ове последње констатације пружа нам предња књига колеге г. Првановића, у којој нам он на веома леп и занимљив начин излаже не само идеологију задругарства већ и принципе једног новог и сасвим оригиналног педагошког покрета, покрета који тежи да кроз школско задругарство остварује нову, радну школу. Присталице овог педагошког покрета истичу да је његово преимућство над свима осталим сличним покретима у томе што он на најприроднији начин дете припрема: животом за живот, радом за рад, тешкоћама за тешкоће.

Тако, у школској задрузи деца раде само оно што воле а не оно што морају. Као на пример, вршење обичне редарске дужности у школи — кажу присталице овог педагошког покрета — сваком детету причињава толике радости, онда шта тек да кажемо за тако обимно и разгранато пословање једне школске задруге која има; свој управни и надзорни одбор, секретара, благајника, здравственика, редарственика, магационера, чувара музеја, књижничара, одбор за суђење, одбор за приређивање свечаности, одбор за родитељске састанке итд. :

Модерна педагошка наука захтева да учитељ према деци буде искрен друг, пријатељ и вођ а не строг и страшан судија. У једној школској задрузи, он то, уистини, и јесте, јер он ту: „руководи а не наређује, упућује а не предаје, заједно са децом расуђује а не убеђује.“ Ту сама деца раде сама критикују и сама о свима стварима одлучују. Наставник се појављује само као врховни судија: непрекидно мотри над радом деце, а према потреби даје им упутства за правилан рад. Дужности чланова школске задруге су подељене и тачно одређене. Свака школска задруга личи на једну малу „дечју републику“ у којој принцип ђачке самоуправе self guverment —- који модерна педагогика толико препоручује — долази до најпунијег изражаја.

Школске задруге код деце развијају и остале добре склоности, као: милосрђе, другарство, смисао за међусобну помоћ, вредноћу итд. У школи има разних ђака: богатих и сиромашних, здравих и болесних, обдарених и слабомислених. У школској пак задрузи сви чланови имају једнака права и дужности, па стога у њој: „богат служи сиромашног, горд постаје друже“ љубив, себичан се облагорођава, лењ привикава на рад а плашљив охрабрује.“ .

При свакој школској задрузи постоје и потпорни фондови из којих се помажу и свима школским потребама снабдевају сви сиромашни чланови задруге. ИМ, тако, овде долазе до изражаја два важна момента; не само економски, него и социални. Јер, ма колико да је за једног сиромашног ђака важно то што он преко своје задруге лако и брзо долази до свих школских потреба, за њега је, несумњиво, много важнији факт: да та помоћ долази од његових другова: „од срца — срцу.“

У школским задругама деца се уче и штедњи која претставља један од најбитнијих услова за формирање њиховог здравог економског живота у будућности. Ту она, такође, стичу и све остале склоности које од њих, кад порасту, треба да створе праве борце и одушевљене поборнике задругарских идеја.

Писац затим -— Ha један веома прегледан и занимљив начин — износи: да се школско задругарство најпре појавило у Француској, да је оно у њој и данас најразвијеније на свету — јер је у тој земљи још на крају 1932/33 школске године било 10.576 разних школских задруга, — и да се тамо нове школске задруге и данас, на иницијативу Централног уреда за школско задругарство, најбржим темпом оснивају; а потом износи постанак и раз-