Учитељ

Животни пут једног просветног радника од Рајка Ст. Мићића.

Рајко Мићић у овој књизи описао је свој животни пут као просветног

радника (Ратко Мишић читај Рајко Мићић). : Рођен у планинском сиромашном крају Мићић се, попут многих својих земљака, отискује у свет, мучи се, послужује и учи гимназију, а у учитељској школи добија благодејање. И тако само својим трудом и прилежношћу успева да сврши школу и постаје учитељ. Као учитељ труди се да својим радом задобије љубав својих ученика и грађана. МИ он неуморно ради не само у школи, већ и ван ње. Са поп Тасом упућује сељаке у рационалнијем пољском раду, у гајењу стоке, образују прву Земљорадничку задругу. Попут учења светог Саве: „ради овако“, Мићић први подиже виноград на америчкој подлози, са својим ученицима уређује школску башту да би јој и „многи срески расадници позавидели.“ Обраћао је нарочиту пажњу на социјално-васпитну и хуману страну васпитања својих ученика. Имућнији баци делили су своју храну са сиромашним друговима, а заводио је и опште жиће за децу из удаљених села од школе.

Све то донело му је именовање за школског надзорника. Из своје уобичајене скромности Мићић-се у први мах устручавао да се тога положаја прими, бојећи се да „својом стручном спремом не може нарочито импоновати подручним му наставницима.“ Најпосле се прима с уверењем да иму накнаду за то доноси своје „богато искуство и неизмерну љубав према заједничком стручном позиву.“ ИМ доиста, благодарећи тим његовим особинама он се као надзорник не задржава само на надзиравању и прегледу рада, већ са учитељима „мења мисли не само о даљем раду у дотичној школи, већи о заједничикм акцијама за добро школе и наставничког угледа.“ Излаже све шта се и како радило. И „ко је имао моћи и смисла за запажања могао се научити и у теориском и практичном раду.“ А сам писац сматра „да је и за њега тај рад као школског надзорника био од много веће користи него да је годину дана провео на неком педагошком факултету на страни.“ Као школски надзорник у Јужној Србији он је умео за општу ствар да искористи сваку погодну прилику: прославу Светог Саве, испраћај првих регрута У војску 1914 год. и др. Даље Мићић излаже трагичне дане нашег повлачења и свога преживљавања, своје бављење у Солуну, свој раду ослобођеној „Кајмакчаланској Србији" као и рад референта основне наставе у Мин. просвете и кмета Општине града Београда.

Мићић је, као што се види „прешао све лествице до којих може достићи један државни службеник“ и добио почаст до којих се ретко достиже.

На свима пољима своје делатности Мићић је имао видних успеха захваљујући колико својој солидној спреми, јакој вољи и истрајности, толико и својој љубави према изабраном позиву и сарадницима, својој благости, питомости и умешности свога опхођења. С ким год је долазио у додир он га је освајао и придобијао за се и општу ствар. То је човек за кога је Милутин Станковић с правом рекао, кад га је претстављао једном своме другу, да „је одиста један добар човек“. А ја додајем не само одиста добар човек већ и неуморан радник на свима пољима свога рада, и да је на своме животноме путу и успео.

Књигу Мићићеву Животни пут једног просветног радника топло препоручујемо свима учитељима, јер ће се из ње поучити како се стечено знање примењује, а видеће да и учитељи из „старе школе“ нису само давали знања, већ и стварали: трудили се да своје ђаке оспособе да буду радни, вредни, умешни, да им развију љубав према своме раду и својој родној груди; да су ти стари учитељи радили на многоструким пословима и да

нису били учитељи само деце, већ народа — прави народни учитељи. М. Р.

Светислав М. Првановић ШКОЛСКЕ ЗАДРУГЕ, издање Издавачко-просветне

задруге с. о. ј., Београд, Франкопанова ул. бр. 15, 1939, стр. 80%, 80. | · Задругарство је данас један од највећих друштвених покрета који су икада у историји света постојали. То доказују његови велики и веома брзи напреци како на економском тако и на свима осталим пољима људске делатности. Мисија задругарства је, у главном економско-социјална, демо-