Учитељ

215

аксиому: „све је у рукама човековим“, па ћемо се убрзо уверити против које се Европе борио Достојевски и коју је Европу он сматрао „за трулу“. Ти хероји „новог“ европског човека, као плодови „труле Европе“ завршавају овако: Иван, апологет човекобога — полудео је; „човек као воља" банкротирао је у Раскољникову; Кирилов је фактички извршио самоубиство а Ставрогин се обесио.

Али поред те најглавније четворице типова „труле“ савремености Достојевски је дао и друге, светле, светитељске, позитивне и реалне типове, са друкчијом философијом и религијом но што су је имала поменута браћа Карамазови. Старац Зосима је „најсавршеније и најцелисходније решење проблема личности“, „старац Зосима зна за истину и има истину, он зна правду и... чувар је правде Божје...“ „Старац Зосима је чаробно оваплоћење православног бескомоприсног и безрезервног идења за Христом и живљења ради Христа. М ноћи његове и дани његови испуњени су христочежњивим подвизима и човекољубивим напорима.“ Аљоша Карамазов претставник је „светлости љубави“. Кнез Мишкин, „своју веру у Богочовека и дирљиву љубав према Њему, довео је до еванђелске екстазе, до потпуног самозаборава, до „идиотства“. Макар има душу изаткану „од најфинијих еванђелских осећања“.

Достојевски усваја и страсно проповеда не само љубав према људима, већ и љубав према Богу. „Врлина је немогућа без Бога; најмање је могућа суштина свих врлина: љубав. ИМ то не апстрактна већ стварна активна љубав у поступцима. И љубав према човечанству „сасвим је немогућа без вере у бесмртност душе“. Христолике личности Достојевскога су Зосима и Аљоша, Макар и Мишкин. И они „најуспешније показују и доказују једну истину: Христос је љубав; љубав је лепота; Лепота спасава свет од свих смрти и свих грехова, од свих порока“.

Тајна две Европе је, по Достојевском у схватању човека као човекобога и човека као Богочовека. Достојевски је за Богочовека. У томе се скривају и све тајне материјализма, рационализма, атеизма и комунизма тих главних догми човекобога и љубави, лепоте, слободе и личности оних који следују за Богочовеком.

Тајна Русије, није тајна материјализма, атеизма и комунизма, већ свеочовечење човечанства кроз Христа и с Христом, кроз православље а руском народу, по Достојевском, „хришћанство мора остати заувек најглавнији и животни основ његова просвећења.“ „Народ ће дочекати атеиста, и подићи ће се на њега и савладати га, и остаће једина православна Русија... Од народа је спасење Русији, јер је овај народ богоносац.“ „Русија — крај ногу Христових; Русија — христочежњива и христоносна; Русија чувар и проповедник правог еванђелског Христа, — то је животни идеал Достојевскога, идеал лични, друштвени, народни, свечовечански, како каже др. Поповић.

Словенска идеја је, по Достојевском, жртва за браћу, жртвовање себе за браћу, да би се основало велико свесловенско уједињење у име Христове истине. Словенски свечовек исповеда свељубав, а то је „једина сила која људе претвара у браћу и сједињује их у свечовечанско братство.“

И најкраћи садржај ове књиге није овим изнесен: Ово је само потстицај да се књига чита и то више пута чита и да се њене идеје, идеје највећег човека света, Достојевскога, што више у живот примењују. Огромни духовни резервоар Достојевскога укратко је изнесен у овом делу, складно повезан и исказан једним начином, који се лако не налази. Поред читања самог Достојевскога, читање ове д-ра Поповићеве књиге оплемениће човека и покренути га на многе нове мисли и нова дела. Књига Гледиште на свет Достојевскога од Николаја Берђајева, у руској философско-религиозној литератури и дело Достојевски о Европи и словенству код нас, то су дела пуна огња, ватре и сваког правог човека загрејаће новом топлотом и новим смислом, који оне животу дају. То су дела која правилно оријентишу и васпитавају. н Мил. Р. Мајсторовић