Учитељ

чије није могло бити, што није истина. Кершенштајнер је постигао обрнут резултат, јер дело није много читано, пошто за 14 година дојживело је само два издања у немачкој науци. Педагошке истине су лепе и јасне и за њих није потребан неки неразумљив језик, који може само да убије дотично дело, а никако да га уздигне.

Сасвим је на свом месту Кершенштајнеров став: „Пут ка дожављавању духовних вредности води по правилу преко станица субјективно — анималних вредности. Или: свако образовање вредности мора да се ослони на индивидуалне нагоне, склоности, интересе, који потичу из субјективно важеће вредности сопственог психичког бића, из одржања и развијања тога бића и постављају прве вредности дејствовања“ (стр. 53). Али је требало психолошки објаснити примером како се изводи тај пут од анималних до духовних вредности, а не овако рећи, па без икакве везе прећи на позивно образовање. Кершенштајнер констатује сам да се објективно важећим вредностима оспорава егзистенција. Оспоравају је не само прагматичари, еволуционисти, материјалисти, него и такви филозофи који су далеко од прагматизма као што су: Јодл, Крајбиг, Еренфелс, Месер, не наводећи њихове противралзлоге као и да покуша да их побија, већ вели да његов задатак није да одлучи спор (стр. 72). За њега је, вели даље, врло важно питање да ли уопште има вредности чија је важност безусловна, а баш ће ово решити ако покуша да разматра. њихове разлоге и да их, ако му успе, и побија. Међутим он то није учинио. Нарочито прагматизам његовог учитеља Џона Дуја требало је да узме у разматрање, а не само да констатује како праматизам не признаје духовним вредностима безусловно првенство пред чулним вредностима. Кад се већ заплео у аксиолошка разматрања, није смео читаоце свога завршнога дела да остави ту без одговора у овим тако важним проблемима. Чинећи Кершенштајнер констатацију да противници безусловних духовних вредности истичу да заједница одређује ранг вредностима за живот појединаца и колектива, тиме се признаје да заједница диктира не само смисао живота него и достојанство човека, а овим онемогућава да појединачна савест постане вођ у формирању живота. ИМ код овога тако важног питања да ли је целисходно да заједница диктира савест појединцу или појединачна савест колективу, Кершенштјнер је стао и рекао: „Овде стојимо пред мноштво питања од чијег коначног решења ми смо још врло далеко. Према томе како ми одговоримо на ова питања сходно свом уверењу (мој курзив) мора се изградити теорија образовања. Прагматизам ће равити другу теорију него критички реализам. У педагошкој пракси, наравно, биће хиљаду заједничких путева“ (стр. 73). Одмах нам се намеће овде питање: па зашто је пре тога додиривао уопште проблем вредности кад све зависи од тога како се схвате аксиолошки проблеми, а они могу по њему да се реше како се хоће. Али једно је тачно да културна заједница сигурно има право ради одржања своје егзистенције да диктира смисао живота појединцу и целој заједници без обзира шта овај или онај фи лозоф: сања или баш с обзиром на њихова маштања. При томе је