Учитељ

гласи: једна чињеница непосредног искуства, која би, у случају да преставља иманентну илузију, морала бити и илузија у апсолутном смислу, не може бити илузија и према томе је логички нужна. Овај критеријум произилази из принципа апсолутног реалитета свести, по коме је у свести немогућна потпуна илузија.

Ако бисмо тврдили да је љубичасто логички нужна а црвено логички сложена чињеница искуства, онда би значило да је црвено само у непосредном опажању апсолутно просто, али неи по себи, те би оно престављало апсолутну иманентну илузију, која је, по принципу апсолутног реалитета свести, немогућна. Напротив, ако сведемо чињеницу љубичастог као споредне боје на просте, она ће престављати само релативну илузију, у ком случају његова егзистенција по себи само би делимице отступала од његове егзистенције у непосредном опажању, а црвено би било без икакве неодређености. У оба случаја ми смо остали у оквиру свести. Овим ће нам бити јасан први специјалан критеријум о свођењу супротних чињеница искуства: ако при покушају свођења двеју чињеница непосредног искуства једне на другу, једна преставља апсолутну, а при обрнутом покушају једна релативно иманентну илузију, њихово свођење могућно је извести у оквиру свести, и то чињеница која преставља релативну илузију, логички је сложена. .

Међутим, постоји и друга врста конфликта међу чињеницама свести. У њима налазимо „садржаје који остају непроменљиви за све време свога трајања, (на пр. једна непосредно опажена бојна површина), а с друге стране садржаје који се засве време свога трајања непрестано мењају“, (на пр. један тон, јер се он непрестано обнавља). Питање је сад која је последња форма егзистирања садржаја непосредног датог. Ако би то била чињеници непрестано променљивог свесног садржаја, онда „би чињеница трајног садржаја морала бити оглашена за апсолутну илузију“, јер „би такав садржај био непосредно опажен као потпуно непроменљив, а по себи би се непрестано мењао“. Ако, пак, чињеницу трајног садржаја сматрамо примарном, чињеница непрестано променљивог садржаја морала би се схватити тако, да њени састојци сукцесивно „теку један за другим, и у непосредном искуству престављају трајне садржаје минималног трајања“. У овоме свођењу чињеница садржи се други критеријум: ако би при покушају свођења двеју супротних чињеница једне на другу, једна од њих престављала апсолутну иманентну илузију, њихово сво: ђење могућно је извести у оквиру свести, и то она је чињеница при томе логички проста, која би престављала апсолутну илузију.

Али, свођење чињеница искуства не може"се увек извести у оквиру свести. Пример за то имамо у променама зависним од ја и променама независним од ја. Оне се узајамно искључују. Јер, ако бисмо остали у оквиру свести и тврдили да су све промене зависне од мога ја, онда би се промене независне од ја морале схватити као по себи зависне од ја. Као такве, оне би престављале апсолутну иманентну илузију. Ако бисмо пак све промене

Учитељ у 12