Учитељ

178

свели на промене независне од нас, морало би се тврдити да промене зависне од нас нису зависне од нас и да су стога апсолутно привидне. Дакле, ако бисмо остали у оквиру свести, свођење не бисмо могли извести. Због тога се мора изићи из свести на тај начин, што би се претпоставило да промене независне од ја морају зависити од нечега што је не-ја, тј. од спољног света. Као што се види, претпоставка спољног света нужна језса ле= дишта апсолутног реалитета свести.

У вези са овим свођењем чињеница искуства, наш филозоф уводи нов појам илузије. По њему, мора се разликовати иманентна илузија од трансцендетне. Прва је, као што знамо, у самој свести, а друга се јавља у случају неслагања једног дела непосредно датог и спољног света. Из тога нам је јасан трећи критеријум: ако би при свођењу двеју чињеница непосредног искуства једне на другу у оквиру индивидуалне свести свака од њих претстављала апсолутну иманентну илузију, она од њих биће логички примарна, која је без икакве илузије, а она логички секундарна која садржи трансцендетну илузију у себи.

Интуштивно пи апсшракшно сазнање. Видели смо да непосредно искуство од ја независних промена води нужној претпоставци о егзистенцији спољног света. Ово понављамо да би се уочила истинитост тврђења нашега филозофа да „сазнање није ограничено на непосредно искуство, већ се на основу логички нужних истина констатованих у непосредном искуству да са апсолутном извесношћу закључити како на егзистенцију спољног света тако и на његову квантитативну и квалитативну структуру“. Дакле, постоје границе интуитивног сазнања, али не и апстрактног.

Став противречности. Општи критеријум садржи у себи немогућност противречности. Јер, како је непосредна датост као таква потпуно недељива, тј. квантитативно проста, а тиме и логички нужна чињеница искуства, то она потпуно искључује недатост. Стога, став противречности несумњиво важи.

Став идентитета. Датост као квантитативно проста чињеница апсолутно је одређена и стога се изражава ставом идентитета. Он је у неодвојивој вези са ставом противречности, јер овај став исказује искључење нечега и ничега, а тиме и њихову апсолутну разлику, док се првим ставом тврди да је нешто, пошто нешто друго искључује, само себи идентично.

Став искључења шрећег. Из претходног излагања јасно је могућна или датост или недатост нечега, треће је немогућно, тј. искључена је датост недатог и недатост датог. То је прави смисао става искључења трећег.

Став разлога. Као што смо видели, сва три става изводе се из једне чињенице. Али, све чињенице нису одређене, те уколико је која неодређена, она се своди на одређену, што значи да између простих и сложених квалитета постоји однос зависности. Дакле, став разлога не може се извести из става противречности, одн. из једне чињенице искуства, јер се он односи на везу чињеница. Ипак, став противречности је од битне важности за