Учитељ

Учење о супротности као о основном ставу логике и метафизике одваја нашега филозофа од мислилаца који сматрају став идентитета, А-А, основним принципом метафизике (на пр. Лајбниц), као и од мислилаца који овај принцип налазе у противречности, дакле у тврђењу да је А-поп-А (Хегел). Петронијевић формулише супротност као А није В. Овај став значи да је свака ствар зависна од друге зависне од ње. Другим речима, како супротност „преставља првобитни однос у квалитативној области непосредног искуства, тај однос мора бити примаран однос и за квалитете целокупне Стварности“. Његови последњи делови су квалитативне тачке, које су неграспрострте али испуњене квалитативним садржајима.

Промене у бићу. Ако је биће апсолутно реално, онда се мора усвојити његов идентитет са самим собом, а тиме и немогућност промене у њему. Елеатско учење било би једино могућно гледиште о свету. Доиста, наш филозоф одриче могућност апсолутне промене, коју он одређује као „постајање из апсолутног ништа и нестајање у апсолутно ништа“. Али, следствено принципу апсолутног реалитета свести, мора се тврдити чињеница промене. То смо већ видели код свођења чињенице независних промена на чињеницу зависних.

Промене у бићу Петронијевић објашњава својим учењем о интензивном континуму квалитативних тачака, што значи да ове имају бескрајно много делова, који се не могу одвојити, јер су неодвојиво дати на једном истом месту на бићу. Али, не може се тврдити да је нестајање једне тачке из света множине уопште нестајање, него се мора претпоставити да постоји још једна врста позитивне стварности из које постају свесни садржаји при своме јављању у чулном свегуиу коју ишчезавају при своме нестајању. Ова стварност је једна позитивна, квалитативна тачка, коју Петронијевић назива светском супстанцијом. Нестајање једне квалитативне тачке из чулног света „састоји се само у спајању њених бескрајно многих делова са бескрајно многим деловима вансветске квалитативне тачке“. Постајање је одвајање „бескрајно много делова од светске супстанције, при чему мора настати њихово ново разређивање, различно од њихова распореда у светској супстанцији, у којој, пошто је једна, нема промене“. На тај начин је апсолутна промена, која је трансцендентна илузија, сведена на релативну, тј. на промену места. Према томе, метафизичка доктрина нашега филозофа је моноплурализам, синтеза Спинозиног монизма са Лајбницовим плурализмом. -

Квантитативни Проблем Горњим решењем проблема се наметнуло питање времена и простора, којима се обухвата трансцендентни свет квалитативних тачака.

Време. Оригиналност Петронијевићеве филозофије огледа се и у његову решењу проблема времена. Следствено своме учењу о апсолутном реалитету бића, он учи да је време сукцесија промена у бићу и да се састоји „из испуњених тренутака садашњости и из неиспуњених тренутака промене“, које престављају просту