Учитељ

_ Adu

опишу и систематишу, већ теже и да их објасне. Само ово објашњење неће они изводити дедуктивним путем из унапред постављеног циља или идеала, као што је случај с правцима нормативне педагогике, већ ће поступати индуктивно тј. опажања добијена егзактним посматрањем на већем броју педагошких аката упоредиће се међусобно и оно што је заједничко у свему поставиће се као суштинска језгра педагошког процеса. — Наставак у следећој свесци Ферд. Ј. Маслић

Рад у модерном забавишшу

Приче

Дечје неуморно уживање у слушању прича опште је познато и видљиво за свакога. Нарочито су деца незасита у слушању бајки. Својом простом радњом, живим сликама, догађајима пуним промена и чудних решења бајке налазе дубоког одјека у дечјој души. Све у њима одговара унутрашњим особинама деце. Мотиви, мисли, осећања детету су разумљиви, јер су црте његовог душевног живота. И ако су личности у бајкама већином одрасли, они носе детињске одлике и по својим поступцима блиски су деци. Уз то долази језик који одго-_ вара дечјем начину изражавања. Све то објашњава велику чар коју бајке имају за децу. Када се опет познаје значај фантазије у овим годинама развића онда се не може порећи неоцењена вредност бајки за децу предшколског доба. У томе смо уверења супротног гледишту, које у својој једностраној тежњи за истином, стварношћу и разумом устаје против ових књижевних облика. Извесно је да су у праву они који, имајући пуно разумевање за значај маште на овоме раноме ступњу, сматрају сузбијање фантазије за судбоносну грешку.

Сем бајки децу интересују приче о дечјим доживљајима, о занимљивим догађајима, у које могу да се уносе и уживе, 0 животињама. Њих у пробраном избору треба употребити, искључујући басне. Басне и њима слични производи обраћају се разуму. За њихово схватање услови су искуство и духовна утанчаност, које деци, не само у овим годинама, него и старијој, недостаје.

При избору причица за децу морају се узимати у обзир ·особине дечјег психичког живота. Могу се одабирати само оне ствари које својом, деци прилагођеном, живом, садржином, изложеном у лакој, пријатној форми, приањају за душу. Нажалост у овоме се још није на правом путу.

Готово је тешко поверовати да се још и сад придаје велика морално васпитна вредност причама за поуку. У наивном уверењу да оне утичу на морално изграђивање детета узимају се безбојне, суве, невешто састављене поучне причице, пуне очитих неприродности. Све што је у њима: поступци активних личности, мотиви који су изазвали те поступке, осећања која су их гонила, све је то извештачено, тј. психолошки неистинито. Ко се не сећа тих натегнутих при-