Учитељ

дакле, протеже колико и сама стварност. У хиперметафизичкој дедукцији се из оба принципа изводе супротности света.

Према томе, Петронијевић је пружио сазнање света са новим проблемима у свеукупној обимности. Његово учење преставља један од оних филозофских система, који, раније или доцније, чини историју људске мисли.

Логика

Петронијевић дефинише логику као науку „о формама правилног и истинитог мишљења“ или као науку о формама мишљења и методама сазнања. Према томе се логика дели на формалну и методолошку. Логика је на првом месту принципска па тек на другом практична наука, пошто „правила логике могу имати нормативан значај само ако им се претходно призна њихов теоријски значај"

Наш филозоф учи да по формалистичкој логици логички садржај постоји као чиста логичка идеја, по реалној логици он је идентичан са стварношћу, по концептуалистичкој, он је само замисао субјективног психолошког мишљења, номиналистичка логика пак сматра да он уопште не постоји, пошто је он само реч, формалнометодолошка логика се слаже са реалном логиком али се ограничава на логички садржај како се он јавља као субјектова замисао. Петронијевић допуњује ово учење разликујући субјективно замишљени и објективни логички садржај, који се не поклапају потпуно, што се види у егзистенцијалном суду, у коме се егзистенција јавља као предикат, а објективно узев, она није и не може бити предикат. Сматрајући Аристотелову, Кантову и Сигвартову поделу категорија нетачном, Петронијевић учи да са гледишта субјективне логике има само шест категорија: ствар, квалитет, квантитет, стање, ред и однос.

Консеквентно своме учењу, наш филозоф усваја теорију иманенције предиката у субјекту, „прецизирајући да се ова иманенција састоји у идентитету (тоталном или парцијалном) предиката са субјектом“. Постављајући своју теорију о подели судова, он учи да су проблематични и асерторични судови психолошки као и Кантови аналитички и синтетички судови. Наш филозоф следује Лоцеу у дедукцији закона мишљења из врста судова. Од шест формулисања става идентитета Петронијевић усваја његову логичку и онтолошку форму. Тако он схвата и став противречности као и став искључења трећег. По њему, став разлога гласи: „Све што се замишља и све што постоји мора имати довољног разлога зашто се тако замишља као што се замишља, а не друкчије, и зашто тако постоји, а не друкчије“.

У општој методологији Петронијевић разликује методу готовог сазнања и методу сазнања у постајању. При томе он наглашава важност појмова узрока и закона. Он усваја дефиницију физичког узрока као феномена, за којим не само стално и безусловно следује последица, већ и који, производећи последицу, преноси своју енергију на њу. Принцип физичке узрочности преставља постулат физичког закона. Закон је, по њему, став у коме је изражена стална.