Учитељ

веза између две чињенице, које могу бити објекти, особине или 06јекти и особине.

Излажући разна значења израза система: као уређено сазнање, уређено и на принципима засновано сазнање или „на евидентним принципима засновано сазнање“, Петронијевић разликује четири фазе експликације у процесу сазнања, које су објашњавање: аналогијом, хипотезом, теоријом и системом. Ову последњу фазу, фазу система заснованог на евидентним принципима, „достигла је само математика, и то у области елементарне Геометрије и елементарне Аритметике“, али још није успела да дође до дефинитивног, апсолутног, система. Покушаји дефинитивних система постоје још у логици и метафизици. У логици се налазе разни системи логистике, 1 у метафизици Спинозина Етика и Хегелова метафизика.

Психологија

· Принцип апсолутног реалитета свести прима и психологија као основу свога испитивања, нарочито кад су у питању комплексни феномени, чији појам претпоставља елементе свести. Ове Петронијевић налази на страни субјекта као свест и вољу, а на страни објекта као квалитете, односе и квантитете. Учећи да је, поред сензације, емоција самостални елеменат свести, он је назива четвртим светским чудом, јер је она „круна стварања, врхунац бића... последњи факат свести, који чини уопште егзистенцију нешто што треба да егзистира“. То је јасно већ из тога, што са емоцијом ступа нешто ново у свест. То ново је вредност, без које „религија, морал, лепо и вредност практичног живота не би имале никаквог смисла.

У области чула вида наш филозоф открива један нов осећај: светло, које испуњава „празан“ прозор. Он се мора разликовати од _ белог. Стога, дубина није апстрактни закључак, него непосредна перцепција.

И опажаји и осећања могу се јавити у свести као слике сећања. Њих као и слике фантазије и слике мишљења Петронијевић назива идеалним садржајима и сликама имагинације, указујући на њихов апсолутни реалитет, тј. сваки је идеалан садржај онакав како се непосредно опажа да је, а релативна отступања су могућна. Слика сећања црвеног је црвена, а не бела или плава или уопште безбојна, ма да слабијег интензитета од одговарајуће сензације. То исто важи и за халуцинацију и илузију у њихову непосредном опажању. Оне су прелазне форме између сензација и слика сећања. Из ових постају слике фантазије. Исто порекло имају и слике мишљења, пи појмови, о којима Петронијевић поставља нову теорију именујући је психолошком теоријом негације /Њиме он решава проблем: да ли се може замислити „појам као нешто што изражава бесконачну множину ствари исте врсте Ова се теорија може илустровати на пра- | вој линији.“ Права линија као појам обухвата све линије, тј. она није права линија извесне одређене дужине“, пошто „општи појам је реалисан индивидуалном сликом чији су моменти учињени променљивим субјектом који опажа“. Продужавање праве дате у има--