Учитељ

Било је то тек 1929 год. кад је Институт придружен универзитету. Тиме је његовом оснивачу дато највеће задовољење.

Са свих страна света окупљали су се студенти, па и просветни радници, у Институту, где су уз Клапареда радили, а још и данас раде Пјер Бове (Р. Вомеђ, Пјаже (Ргадеђ), Феријер (Регнеге) и други. Сећам се да је за време мога боравка тамо дошла једна овећа група шпанских наставника са својим инспекторима и остала тамо дуже времена да упозна живот и рад Института. Ту је владао дух срдачне и пријатељске сарадње, а однос између професора и студената био је топао и скоро другарски. Осим редовних предавања одржавани су састанци на којима су узимали учешћа и наставници свих врста пкола, од забавишта па све до универзитета, а често и шефови кантоналне пресветне власти. Није ту било потцењивања, сви смо имали право да кажемо своје мишљење, па је каткад усвојена и по која корисна сугестија студента почетника, баш као и сугестија професора универзитета. Управо та фамилијарност привлачила је слушаоце и из најудаљенијих земаља у Институт и створила је од њега центар функционалног васпитања, које се прилагођује спонтаноме развоју детета и дозвољава да се развије његова личност до потпуности, а све без икаквог присиљавања и тортуре.

Клапаред заступа функционално схватање васпитања. Он каже да не смемо учити дете некој ствари или неком послу све дотле, докле оно само не осети потребу да ту ствар научи, односно да тај посао ради. Идеална школа, по његовом мишљењу, била би „школа по мери“ (Иесоје зиг тезиге). Зато треба свако дете темељито упознати, а затим сву децу сврстати у групе (разреде) према психоло'шким типовима, па тек онда радити новим наставним методама. Само тако моћи ће бити успеха и свако ће дете дати своју пуну меру.

Позната је легенда о „детету-заморчету“ која каже да свако Ко дозволи да експериментално проучава дете, већ самим тим фактом показује да није способан да га воли, ни да га схвати. 'Али изгледа да су ову легенду измислили само они који беже од проучавања детета и остају радије код застарелих педагошких метода. Ко„лико је Клапаред, који је иначе експериментално проучавао децу, волио децу види се и по том што је његовом иницијативом у Женеви основан „Дом малих“ (Маљод дез Ре). Он је лично давао директиве за рад у том забавишту, па је у многоме кориговао методу Монтесори, заменивши одвише извештачена наставна средства („дидактички материјал“) дечјим радом и спонтаним стварањем. Његова кућа и врт у Шампелу били су увек отворени за децу. Тако је познати педагог Алис Декедр (АНсе Резсоеидте5) са својим помоћним одељењима, кадгод је то било могуће, проводила време у његовом врту, док би он чешће свраћао да види и посматра децу при игри и раду. Децу су га волела, јер су осећала да је он њихов велики добротвор, а он је то стварно и био, јер је тражио пута и начина како да им детињство учини што срећнијим, уводећи у школу нов дух.