Учитељ

дело. Навешћемо овде само нека најважнија: Асоцијација идеја (Газзосјаћоп де !дбе5), Биолошка теорија сна (Џпе Њеопе Б!ојод!аче Аи зоттеп), Дечја психологија и експериментална педагогија (Рзусћојодје де |'епјгап! ет редадодје ехрептетаје) — преведено на 10 језика, Колективни експерименти о сведочењу (Ехрепепсе5 соПесћуе5 зиг |е уетлојападе), Психологија животиња Шарла Бонеа (Па рзућојодје апштаје де Сћанез Вопеђ, Функционално васпитање (|'едисаћоп Топсћопе|е), Осећај инфериорности код детета (|е зепитеп! а утеногне сћег |епјгапђ, Постање хипотезе (|а депазе де |"ћуротћезе), Избор звања (Џомепјаћоп рготезчопе!е) и многа друга.

Године 1901 у друштву са Теодором Флурноа основао је Клапаред часопис Архив за психологију (Агсћуез де Р5усћојодје) који је сваке године доносио резултате научних истраживања на пољу експерименталне психологије. То је данас драгоцена збирка радова женевског универзитета.

Клапаред је био свакако један од најпопуларнијих и најпознатијих психолога данашњице. Већина великих светских психолога познавала се с њим лично, зато је и биран за сталног секретара комитета Интернационалног конгреса за психологију. Последњи пут вршио је ту дужност 1987 год. на конгресу у Паризу, где смо слушали његово интересантно предавање о теми: Може ли психологија да учини нешто за зближење народа и противу рата На жалост, и он је дошао до уверења, кад је избио овај рат, да наука не спречава ратове, шта више обрнуто, да људи искоришћавају и злоупотребљавају открића науке употребљавајући их за узајамно убијање и уништавање. Једна од његових слушатељки на универзитету каже да је своје последње предавање, што га је држао 3 јула 1940 год. кад је говорио о афективној мисли и њеним патолошким облицима, завршио овим речима: „У афективној мисли постоји права блокада критике. У међународном домену игра афективна мисао важну улогу. То је један од разлога што се народи нису могли да споразумеју у Друштву народа. — Државе нису хтеле увидети да разоружање треба да умањи национално право у корист права интернационалног. Оне нису хтеле то ни да виде, ни да усвоје.“

Клапаред је увек показивао живо интересовање за педагошке проблеме. Један његов друг из детињства објашњава то тиме, што је он сам на себи, а још више саосећајући са својим друговима, искусио лоше стране рђавих педагошких метода које су биле у употреби кад је он полазио школу. Ако се томе дода његово научничко љубопитство, онда је лако схватити из -каквих је побуда основао 1912 год. у заједници са својим пријатељем Пјер Бовеом Институт Ж. Ж. Русоа или Школу наука о васпитању у Женеви. Овај институт постао је уједно и центар за проучавање детета и школа за упућивање будућих васпитача у науку о детету. Имао је у почетку да се бори са сваковрсним потешкоћама, јер и у Швајцарској свет тешко и нерадо усваја новотарије. Морао је сам да сноси већи део трошкова око издржавања Института, све док кантонална про«светна власт није увидела велики значај ове ретке научне установе.