Учитељ

| Heinric6 Sc6arrefmanrı

(* 1871 — + 8-VIII — 1940)

Danas, kad se pedagogika nalazi u eri mnogih pokušaja za sređivanjem raznovrsnih rezultata pedagoškog istraživanja, kad se tim pokušajima možemo obilno koristiti u rešavanju mnogobrojnih pedagoških problema, koje nam današnjica ističe kroz razno- · vrsne socijalne, privredne, kulturne i dr. manifestacije čoveka i njegove sredine — mi se ujedno nalazimo pred budućnošću pedagoške nauke, i susrećemo kroz plodnu njenu istoriju mnoge velike i male „levičare” i „desničare”, „revolucionare” i „ekstremiste” — pregaoce i reformatore svih vremena na prostranom polju pedagoške nauke.

Jedan od ovih pedagoških pregalaca bio je i Heinrich Scharrelmann, koji ie nedavno (8-VIII-1940 2.), и зуојој зедатдаезегој 20dini života za uvek napustio pijedestal svog visokog učiteljskog poziva. On beše jedan od onih narodnih učitelia-naučnika, kod kojih granice službenih dužnosti behu zamenjene prostranim i nepreglednim putevima divinacije, jer oni oduhovljavahu život u školi, čijom je saradnjom izrađivana nova pedagogika. Nova i bolja. 1 Scharrelmann je bio jedan od prvih vesnika te nove i bolie pedagogike i nove, savremene radne škole. Nailepša strana njegovog reformatorskog učiteliskog rada oličena je u njegovoj ispovesti, da sve ono, što je i kako ie u početku radio kao učiteli, nije dobro, da su njegovi pedagoški i didaktički nazori bili u osnovi pogrešni i nepodesni.

Svesan zabluda i pogrešnih svojih nazora, on još u prvim danima svog reformatorskog rada, kao učitelji u Bremenu (1891-1900), ponet liubavliu prema školi i školskom detetu, unosi sebe nepoštedno u borbu za odlučnu školsku reformu. Već tada on piše i propoveda, neumitnošću svog u sebi svojim radom izgrađenog pedagoškog uverenja: „Neophodno је još u ranom detinistvu dati detetu što veću i bogatiju rezervu živih i jasnih pretstava, koje više nijedna školska nastava neće moći ugasiti, niti dečiu razigranu i bezbrižno-veselu fantaziju umrtviti. Jer, bude li ova slomliena doktrinama, tada će i život deteta biti ispunjen mrtvom šumom i bezizraznim knjiškim znanjem.” Scharrelmann je Živo osećao, da „kult Znanja” sa grubim intelektualizmom i „tuvljenjem” (pamćenjem) tuđeg znania, ne odgovaraju prirodi deteta. Zato njegov borbeni i nemirni duh nagoveštava odlučnu borbu „plesnivom duhu enciklopediiske mnogostranosti.”

Ovom borbom on privlači slobodarski duh mlađeg učitelistva, koje mu sledovaše, bodreći ga na istrajnost i dalia stremljenja u borbi za bolju i savremenu školu rada. Najveći uspeh u ovom peподи зуог reformatorskog rada manifestuje on u svom prvom delu „Herzhafter Unterricht”, napisanom u obliku drame, kojom se obraća savesti učitelja-,majstora”, da dušu deteta vaspitanjem ne ugušuju, jer deca, u čiioi je duši dugo i slobodno carevala veličanstvena carica poezija, nisu tako brzo podložna uticajima uskopraktičnih tendencija vremena, koji su već odavno posekli sve drveće i