Филателиста

BO бастира, у којима су ретки по нци чили азбуку ин, због несташице књига. свештеници су били „принуђени преписивати молитве и стихаре из печатаних књи= га и један другом“ додавати“ 3) ер _ Почетком ХТХ века. у "обновљеној СрСсији, изумирала“- је наша _ средњевековна књижевисет и“ култура Ново време доне"ло је Србији нове потребе и нову књижевност. На место старе црквене, ниче кова, савремена. наролна књижевност. Међутим стање материјалне културе у то доба било је на ниском ступњу. Живе-

70 се врло примитивно. Потребе више

културе и веће раскоши нису биле про-.

дрле чак ни у двор кнеза Милоша. Опште је мишљење да су, У почетку, његови прохтеви били врло скромни. И кнегиња ЈБубица се трудила ла ограничи раскош и скупоцено дкићење код српских жена и ла их задржи у скромности, простоти и српским навикама“) Сем тога и нарол Кије знао, па није ни осећао потребу за стварима које се нису могле добити У непосредној околини. (Осим кнеза Милоша, чак све до 1834 године нико Није имао каруца, јело се дрвеним кешикама, спавало на поду. под главом су били јастуци сламом напуњени.“)

И у двору кнеза Милоша није било великог обиља. Често пута оскудевало се пл У основним потребама. На пример. 1524 Године моли он Вука Перишића из Вучковице да му позајми „један од његових јоргана за госте, који ће скоро из Земуна приспети“ ИМ 1534 године у двору су тањири били делимично од бакра и калаја, а виљушке од калаја и гвожђа.

Комуникације у. земљи биле су у ужасном стању. Стари римски и ранији срп ске путеви. који су грађени за време аустријске окупације Србије у другој полони ХУШТ века, били су већ давно уништени и упропашћени. Године 1834 пише Стефан Стефановић кнезу Милошу о пу-= ту „од Нереснице и преко Мајдан Пека, куда је стари немачки пут био, да је сасзим закрчен и забстаљен, тако да се без три до четири капетаније не може као што треба окрчити и то за месец лана једва да се уреди“. Због таквог стања путева, сем малог изузетка, нигде није било могуће путовати другојачије ло пешице или на коњу:)

Из Београда, централног и најважнијег места У земљи, само се у два правца могло ићи колима: једним уз Саву до Ша:ца, па преко Мачве на Дрину до Зворника, и другим ол Београда на Гроцку, за време Турака звану Кучук-Пеланку или Хисарџик"), или Малу Паланкуб), одавде

на Јасеници, звану и Ал-

на Белу Нркв:

_Килиси и Бујук Паланка или, по њеном

Хасан-Пашина џагодину, Буприју за Ниш. Поред тога

могло се ићи колима од Гроцке преко

Смедерева и Пожаревца до Голупца; даље од Пореча, преко Мироча у Брзу Па– ланку. Затим од Београда до Ваљева, и= дући ољ Палежа (Обреновца) уз КолубаРу, и, најзад, за невољу, могла-се отићи колима преко Крагујевца и Чачка чак до Ужица. Остали путеви су били тако рђа= ви и тако стрменити или су водили _пре-

ко: великих брда и потока“, да је њима било тешко и коња провести, а камо ли с колима проћи 5). Овако тешко стање путева била је велика сметња за брз и ефикасан развој и подизање српске државе. Због тога су нарелбе о грађењу путева

под кнезом Милошем врло честе. 1827 го– дине, кад је предстојао рат између Русије и Турске, Аустрија, желећи да пошту из

Беча за Цариграл, која је дотле ишла

преко · Ердеља, проведе кроз Србију. у-

чини кнезу Милошу предлог у томе сми– слу. Увидевши корист од овога, он живо

настаде да се у Србији стари путеви оправе и нови почну градити. И. збиља.

ол 1828 г_ аустријска пошта је отпочела

стално ићи из Беча за Цариград кроз

Србију“). После оправке главног, т. зв-

цариградског · друма „Србија је добила

најлакши и најугоднији пут, који је спа—. јао средњу Европу и Цариград, нарочи-

то кад је-суво и по земљи се путовало

врло угодно“5).

И пре и после ослобођења од Турака у Србији није било у обичају ни да се путује, ни да се носе терети на коњима. Кола је било само у Мачви, где још з2 време првог устанка прота Матија Ненадовић помиње .мачванске кочије“ н глешто у пожаревачкој нахији. Чак су се и на главном лруму кола ретко виђала_ Ко– њи су само јехани, или“су носили терете, али у кола још нису били презани: Оне ствари, које је било тешко товарити на коње, вожене су само колима тамо где је било путева, и то само волујскимз). На воловским колима возиле су се н тако крупне госпође, као што су биле кнегиња Љубица или Томанија Јеврема Обреновићо. Харем београдског везира МарашлиАли-паше испраћен је почетком јануара 1822 г. из Београда на 6 кочија и 15 волујских кола), И кнез Милош обично је путовао на коњу. У округу београдском, још за дуго после прве владе кнеза Ми– лоша, и ако су коњи били „добри за ја– хање. у кола су се слабо презали :). Већ је поменуто да у 1829 години нико није: имао каруце осим београдског паше, пе и то су биле неке прастаре, отрцане каруце, и кнеза Милоша. Исто је тако било

Паланка), па на