Филателиста

Јахали су не само људи, већ и жене. коњима су путовали и сви странци, су долазили у Србију. На кењу је у товсо и Димитрије Давидовић. министар просвете, лични секретар кнеза Милоша,

из Београда у Крагујевац. На колима су

путовали по Србији и Јоаким Вујић, књижевник, оснивач позоришта и драмски писац. Ђорђе Магарашевић, књижевник, оснивач _Српског летописа", Ото Дубислав. племенити Пирх, Хердер, познсти саксонски рударски стручњак. који је на позив кнеза Милоша претраживао рударска места у Србији 1835 г. затим чувени француски песник Ламартин и многи други, Због рђавих путева. примитивних превозних средстава и начина путовања путовало се врло споро.-Али и поред свих тешкоћа и неугодности приликом путовења наши главни друмсви нису били пусти и монотони. „На њима су се могли видети кириџије у шареној. разноликој ношњи како терају пред собом претонарену стоку сољу, тканинама, вуненом ро= боем и другим потребгма. На друму је и понеки варошанин са женом појахго коња и иде на село да посети родбину. ТУ је и Турчин, спахија, на лепом коњу с пушком преко рамена и чибуком у устима, — тако намерно јаше, да би му се Срби морали склењати спута. У извесном одстојању за њим јаше његов слуга, о чијем седлу висе многе кесе пуне разних земаљских производа... Уза све то каса прумом татарин веселог изгледа и са њим путник у пола европском, а пола грчком оделу, коме се по лицу и по држању види да је потпуно посустао. Татарин тера пред собом дугом камџијом постиљона ни коње у поводу, а кад се кавалкада приближи вароши, настаје велики кас, клицање и певање татара, и тако се трком улази у варош". Такву нам живописну слику наших друмова оставио један путник из 1829 године.

Једино, који су, по ондашњим појмовима, брзо путовали били су татари, др“ жавни разносачи службене поште, Према потреби, они се не би нигде ни одмарали на путу од Београда или Крагујевца чак до Цариграда“). Тихомир Ђорђевић У својој књизи „Из Србије кнеза Милоша“ наводи да су српски татари били бржи од турских. Забележено је да су турски татари прелазили пут од Београда до Цариграда за седам до десет дана такозваног _татарског терања“. Међутим, српски татари прелазили су овај пут много брже. Српски татар-ага Инџе Јерменин долазио је из Шариграда у Београд 32

_ таксу и

Т 1 сло Крагујевца ı . Татар Бо са копијом шерифа, којим је тур влада билг признала наследно кнежевско достојанство кнезу Милошу и писмом Димитрија Давидовића, који је тада био у Цариграду у изванредној мисији око израде хатишерифа, пошао је из Цариграда 27 августа и стигао у Кргтујевац it септембра. 1930 r. y Hoh'). MebyTHM, peкорд у брзини однео је татар Риста Прендић, који је једном приликом превалио пут од Крггујевца до Цариграда за сто насова“з). 5 а

Да би омогућили што орже путовање, кроз Србију су на царигрсдском друму биле подигнуте поштанске станице Т. зв. мензул-хане, које су у оно време постојале и на свима важнијим друмовима и У Турској. Ту су се добијали одморни коњи-и суруџије, прстиоци татара до наредне мензулане. Постојале су T. цв_царске“, на главном друму и, за УНУтрашњу употребу, нахијске или велајетске мензулане. –

По правилу татари су носили само државну, званичну пошту. Међутим. познато је да су они за извесну награду носили и приватну коресподенцију. По њима су слети и „новци и то без икгквог реверса или признанице, и никад викоме није ништа фалило“з).

Аустриски татари, пролазећи кроз Београд, доносили су и односили, за извесну приватну преписку са Цариградом. Пут од Цариграда до Беча татари су прелгзили за 12—14 дана. Они су писма примали и предавали у Београду све до краја 1828 г, Кнез Милош био је израдио те године код: аустријског интернунција у Цариграду да аустријски татари примају и његову нрелиску, коју је он водио са српским депутацијама код турске вледе. Али због злоупотреба, јер су татари често таксу присвајали, крајем те године у новембру, било је наређено ла се писма, која се шаљу из Београда за Царипрад са аустријским татарима, морају носити у Земун ради таксирања, Исто тако било је забрањено татарима да писма из Цариграда предају непосредно у Београду, већ су иста у Земуну прво таксирана, па их је онда земунска пошта предгвала београдском базрђан-баши, специјалном трговачком аташеју, који је У Београд доносио и бечку пошту, новине Итан)»

Међутим, прихватну преписку носили су, углавном, Т. зв. сахије. То су били поштански весници, пешаци, који су тај посао вршили као једино занимање. Имали су нарочито одело и обућу, а на левој нози испод колена, висило им је звонце