Филателиста

_ ОРГАН САВЕЗА СВИЛАТЕЛИСТА СРБИЈЕ BEO 1 E SA ЛЕ

Ј ЈОЈКИЋ.

СЕДМИ

Прошло је девет година од дана, када је Жикица Јовановић-Штпанац испалио У Белој Цркви код Крупња прву пушку на слуге окупатора, жандарме комесарске владе Аћимовића, издајника и крвног не пријатеља радничке класе, који су му спречавали да народу објасни проглас КИЈ и потребу борбе против окупатора и народних издаика.

Деветогодишњицу устанка у Србици, дан почетка народно-ослободилачке борбе против окупатора, прославили смо У време, када српски народ у заједници са другим _ народима Југославије остварује први Петогодишњи шлан развитка народне привреде. Сви радни и поштени људи, цео наш народ, са великим полетом и еланом, у новој, својој. „аслобођеној домовини, ослобођеној од страних завојевача, домаћих угњетача, економски незави= сни, граде и изграђују не само бољу и лепшу сутрашњицу, већ сваким дапом и часом остварују бољи живот.

Устанак у Србији није од првих пушака испаљених на, окупатора био ствар само српског народа, он је био део вели“ ког општег фронта, који се простирао преко целе земљине лопте, Он је постао огњиште, из кога су искрсле варнице ло читавој 'поробљеној Европи и служиле свим осталим народима као пример у борби за своје ослобођење. Устанак је будио све замрле и успаване народне снаге изван граница наше земље и показивао да није у реду са фашистичким порегком, открио његове слабе стране, клицу његове пропасти.

O борби наших народа за ослобођење од окупатора писало се много и много, а посебно се писало и дискутовало о томе где је наш народ нашао снаге за устанак, давана су различита тумачења, па чак JI од неких левичара непријатељски настрјојених према нашој земљи, која са правим стањем ствари немају никакве везе. Друг Тито, одговарајући на таква схватања, у свом чланку: „У чему је специфичност Ослободилачке борбе и револу-

ба

Јура Лети

птонарног преображаја нове Југославије" („Комунист“ бр. 1 од 1946 г. написајо је: „За опћи народни устанак и успех народно-“ослободилачке борбе узимани су потпуно бесмислени аргументи, као на пример висока брда, шуме, национална неравноправност, која је постојала у "старој Југославији, па чак и нека фаталистичка схватања нашег народа према животу и смрти, својствена примитивним народима, Разумије се, све је то нетачно, бесмислево и увредљиво. Такви аргументи вријеБају наше народе, јер се таквим аргументима хоће приказати устанак народа ЈУ“ гославије као нека несвјесна (спонтаност, неки очајнички корак, који граничи (с авантуром и самоубиством, а не као резултат високе свијести и пуне опознаје народа Југославије све тежине те борбе и жртава у борби коју је предузела“. Даље, друг Тито, одговарајући на „горње тврдње, вели: „заборавља се традиционална љубав наших народа према слободи и независности, за коју су и наши преци вјековима лили своју крв и жртвовали, ако је потребно, све што им је било наудраже. Заборавља се, па чак и потцењује најважнији фактор, који је не само омогућио устанак, већ му је осигурио и успјех, а то је организираност устанка и правилно руковођење њима, — што је заслуга комунистичке партије Југославије, њезиних кадрова, који су у најтежим данима хисторије наших народа остали до самоодрицања вјерни своме народу, и први у борби, са оружјем у руци, дали херојске примјере те вјерности". Српски народ је пре девет година нашао (снаге за подизање устанка и из своје традиционалне борбене прошлости, ка= да се више векова борио за слободу и независност против страних завојевача Српски народ је крварио на бојним пољима и у бунама за сваки делић своје слободе и високо је ценио своју на тај начин извојевану слободу. Поред тога српеки народ је имао за собом године борбе са ненародним режимима за демо“