Филателиста

И чистоти својој. пене je ЋЕ да на култура, и духовна и материјална, може бити. творачка само тако, ако се развија на народној основици и у народном духу. Зато је Караџић оснивач наше националве културе, која се тако отпочиње ослобођењем наше државе од Турака.

Као познавалац народног језика, народних умотворина и народних творевина у _ опште, Караџић је јасно видео, да је тадашњи развитак нашег народног језика; који се тако јасно оцртавао у народним умотворинама, доспео до таквог ступња савршенства, да је народни језик могао врло лепо послужити као основица једне целе књижавности и вештачке културе: Зато је Караџић сматрао, да слободно може ставити границу између књижевног језика овога времена, основаног на народном језику тога времена, и свега онога што му је претходило, и у Војводини, и по другим покрајинама нашим, и тако га одвојити и од свега што је сумњиво и спорно. Од његова Српског Рјечника, великих збирака српских народних песама и од Вукова књижевног рада требало је да отпочне српска књижевност новога времена. То је основна идеја целокупног рада Караџићевог. Зато је он, са великом љубављу и са необичном тачношћу, износио оно, што се у народу находило.

1814—1818 време је Вукова учења и спремања. 1814 издао је песмарицу, по сећању, још врло несавршену. Исте године (1814) написао је и прво своје граматичко дело, Писменицу серпскога језика, по говору простога народа. Она је изненадила Копитара богатством и лепотом материјала, тако да је он назвао Караџића граматичким генијем. 1815 Караџић је издао Народну Српску Пзаснарицу

(част втору). у којој су песме сакупљене.

из уста певача. Ову књигу написао је старим правописом, због незадовољства, које је подигао ортографијом прве пасмарице и писменице.

1816 и 1817 спремао је Караџић свој речник. После колебања у ортографији,

Инж. АЛЕКСАНДАР ). ПЕТРОВИЋ

сваку а за које га је оштро прекоравао Копитар, Караџић се дефинитивно одлучио да изврши ортографску реформу; заједно са реформом књижевнога језика. У неколиким полемичко-критичким саста-

вима; Караџић је нашао произвољност твораца славено-серпског језика (а нарочито Милована Видаковића), који што хоће и колико хоће узимају из црквеног језика, а колико хоће из народног, — пишу по „правилима бабе Смиљане". Али своју потпуну реформу изнео је Караџић тек у предговору своме Српском Рјечнику.

Његов Српски Рјечник (1818) значи епоху у његову раду и прекретну тачку у развитку нашег књижевног језика и правописа. Што се књижевног језика тиче, Караџић износи неопходност, да књижевни језик буде чист народни. Како се тим језиком говори између Дрине и Мораве најчистије; он тражи да се. тај говор и употребљава У књижевности, тј. јужно и источно наречје. У речнику је завршена и његова ортографска реформа, основана на начелу, да сваки звук нашега језика има и засебан знак. Правило: пиши као што говориш, имало је правописни значај; оно што изговараш обележи нарочитим знацима; све је остало непотребно (на пр. разни словенски знаци, којима нису одговарали нарочити звуци). Тако је Караџић тада први пут, унео своје нове знаке: њ, Je, bh, b, u H j.

1819 Караџић се у Петрограду погодио са Лондонским Библиским Друштвом HM са Руским Библиским Друштвом, да преведе Нови Завет на наш језик. Он је то и учинио и превод послао. Али је његов превод добио на оцену Ат. Стојковић, професор Универзитета у Харкову (Србин по пореклу), одбио га, а сам га прерадио и дао као свој друштву. После и других покушаја, Караџић је свој превод штампао тек 1847.

(Наставиће се)

Упути у филателију - Филателистичке организације

Филателистичке организације су друштва, клубови и др. у која се удружују филателисти ради лакше набавке и размене марака и других филателистичких потреба, за стручно проучавање марака и обавештавање о постигнутим резултатима у томе правцу, за обавештавање о стању и ценама марака на тржишту, ради обавештавања и упућивања млађих скупљача

čm

10

филателију, за борбу против фалсифи-= ката, швиндлерских _ продуката и против оних који раде да на недопуштен начин долазе до потребних им марака или до лаке и непоштене зараде од неупућених скупљача марака.

Већ педесетих година прошлог века појавила су се удружења, која су, поред скупљања старог новца и др. скупљала и