Филателиста

др ==

London). — 1950 године на филателистичкој изложби у Загребу држ. трг. преду-

(Žumslein:. Пана Exil Regierung in

зеће „Југофилателија“ је продавала ову.

серију марака, па и марку са Вуковом сликом, са претиском „1945", — ма да оне нису биле никакво званично издање.

Поводом прославе стогодишњице реформе српског правописа и прославе Вука Караџића, која је одржана 27. |Х. 1947. у целој Југославији, издата је једна серија спомен-марака (бр. 1971—193), од којих једна са Вуковом сликом.

Да бисмо дали могућности нашим старијим читаоцима да освеже знање о Вуку, а омладинцима, да се упознају са великим делима овог великог Србина, дајемо из „Народне енциклопедије српскохрветско-словеначке“ изводе из чланка А. Белића о Вуку Караџићу.

Вук је рођен 26. Х. 1787. у селу Тршићу, као шесто дете у породици, досељеној раније из Херцеговине (од Дробњака). Добио је прво образовање у манастиру Троноши; био је затим писар код задарског војводе Ћурчије. Године 1904. кад му је отац пострадао од Турака, отишао је у Карловце да се учи (учитељ му је био Лукијан Мушицки), па у Петрињу у Хрватску, али се ускоро вратио у» Србију, и постао је секретар војводе Јакова Ненадовића (1807), затим Правителствујушчег Совета (1807). Једно време био је учитељ у Београду и другде (1811 до 1813). После пропасти Србије (1813) отишао је у Беч, упознао се, крајем те године, ca Копитаром. Од тада почиње Караџић рад на српској књизи. Део 1815 и 1816 године провео је међу пријатељима у јужној Угарској. 1819 био је Вук у Русији, где се састао са Карамзином, чувеним руским историком, Жуковским/ књижевником, Шишковом, грофом Румјанцовом, познатим меценом, Аделунгом, научником-филологом и др. знатним људима. 1820 и 1822 био је у Србији, али није могао, због интрига, остати уз кнеза Милоша, да га учи писмености. Да би могао живети, решио је Караџић да учи медицину, и тога ради, а такође и ради штампања народних песема, отишао је у Немачку, где је успео, при помоћи Јакова Грима, ово поседње да уради. Ту се упознао са Гетеом и другим знатним Немцима. За своје научне заслуге добио је 1826 пенсију од руског цара, После 1825 Караџић је провео већи део живота у Бечу. 1828—1831 путовао је у Србију, ради превођења на српски језик Соде Маројеоп, и био је једно време члан београдског суда, али је убрзо, увреЂен од људи из околине кнеза Милоша и озлојеђен, оставио Србију и упутио је (1832) писмо кнезу Милошу, у коме је извео све ружне стране његова режима. '834—1836 путовао је Караџић по југозападним крајевима (Далмацији, Боци Ко-

торској, Црној Гори), добивши помоћ од руске Академије Наука. 1837—1858 путовао је по Срему, Славонији /и - Хрватској, 1841 по Далмацији, са Русима Прејсом и Надеждином. Доцније, 1859—1861 провео у Србији (у Београду), са својом породицом, а бивао је у Србији и 1848 и 1852. Око тридесетих година добио је Караџић сталну помоћ од српске православне општине у Трсту; примао је затим и пенсију

кнеза Милоша (од 1835), а када се кнез“

Милош, после одласка из бије, преселио са својим сином у Беч, Вуково се материјално стање знатно поправило. Он је са кнезом Милошем и Михаилом био у блиским везама и они су га за све време његова доцнијега живота и рада обилно помагали. — 16. !. 1818 венчао се Караџић у Бечу са Аном Краусовом, која му је била целог, живота веома привржена. Деца су му умирала; остали су му у животу кћи Мина (1858 удата за А. Вукомановића) и син Димитрије, који је, због пијанства, 1866 морао напустити српску војску. — Вук је умро 26. |. 1864 у Бечу. — 1897 тело Вуково пренесено је из Беча на свечан начин и сахрањено у Београду, у гробници

· Саборне цркве.

Караџић претставља, и по својим интелектеуалним и по моралним особинама, врло ретка човека. И ако је радио у време романтичарског покрета, и ако је тај покрет био од значаја за његов рад, јер је потстицао купљење народних умотворнина и омогућавао њихову праву оцену, Караџић је био реалиста. Његов трезвен ум није допуштао, да се он не успротиви свима силама својим против правца, који је тада владао у нашој књижевности, и за који је сматрао, да је штетан и за нашу књижевност и за народну културу. — Али највише нас задивљује и у томе се огледа генијалност његове природе, што је Караџић, без великог образовања и спреме, необично тачно и дубоко схватио сву величину значаја своје реформе и није од ње доцније, за све време свога живота, никад отступио. Његов пријатељ Копитар, нема сумње, саветовао му је, да пише чистим народним језиком; он му је знатно помагао, и превођењем речи на немачки И латински језик, и техничким и стручњачким упутствима, да тако брзо састави свој Српски Рјечник 1818. Али Копитар му није могао дати ону снагу, са којом је он бранио једном заузети положај, и ону необичну осетљивост за све што је народно, почевши од језика па до последњих знакова народне патријархалне културе.

И ако је Караџић више сам радио, него што је говорио о својој реформи и о своме раду, ипак је јасно, да је он осећао да у основици, и у књижевности и целокупној нашој култури, морају бити наше народне особине у својој оригиналности