Филателиста

| вот гласника! i

у замак и предаде писмо једном секретару. Држећи коња на улару, OcranE да чека на предворју.

Лорд Малмсбери прими писмо, преломи печат и поче да чита. Његове и иначе суро= ве црте постадоше убрзо мрачније, његове очи су севале. Вест је била позив на један важан састанак у Брајапорт, на југу Енглеске; али, она је стигла — сувише касно. Састанак, на коме је требало да се нађе не_ колико политичких пријатеља, одржан је већ исте вечери. Требало је пет дана писму да пређе пут, који се могао лако прејахати за два дана!

„Читај!“ заповедничким гласом викну секретару. И не чекајући на његово мишљење, јурну из собе, залупи врата за собом и викну нешто кроз ходник.

Henry Вазћор, секретар, стајао је задубљен у садржину вести. Он је видео како је Малмесберијево лице постајало блеђе и опуштеније;- — сигурни знаци његовог појачаног беснила, — и он је сад схватио зашто. Писмо је стигло сувише доцкан, и Малмесбери није више могао да стигне на овај значајан састанак. Вјаћор је чуо како Малмесбери говори оштрим тоном са заповедником замачке страже. Било му је нелагтодно у души, кад је окренуо писмо и проучио на задњој страни примедбе појединих поштанских станица, кроз које је писмо прошло.

„Од моје куће у Брајдпорту, 22 јула 1632, око 3 сата по подне.“ То је био датум пошиљаоца.

„Приспело у Винкантон, 25 јула око 9 сати у вече.“ Од Брајдпорта за поштанску станицу Винкантон, која је била на средокраћи целог пута, и које би растојање могло да се пређе највише за један дан јахања, провело је писмо три дана. Три дана за једно тако мало растојање, то је био невероватан јавашлук! Познати су били поштански гласници; напили би се по селима и отспавали своје пијанство на каквом пропланку у шуми, пре него што би опет појахали на коња. Од поштанске станице Бристол писмо је стигло у Кастл Комб за прописано време. Младић на двору, који је имао да пређе овај последњи део пута, није имао никакве кривице за задоцњење вести.

Одјекујући кораци на дворишту привукоше га ка прозору. Очи му се разрогачише од ужаса. Видео је двојицу оружника из замка како прилазе...

Са коњем на улару, поштански весник у очекивању већ добре три четврти часа на дворишној калдрми, Нико се није бринуо за ознојену животињу и баш је тео да уседне на коња и одјаше у село, кад виде да му прилазе двојица људи у преницима, који му нису одавали утисак, да имају какве прија-

196

ТУ само вече стиже у Ката Комб, ујаха ~

Већ су му пришли, ари и та снажним ударцима на тле, одвукоше га, онесвешћеног, у један приземни простор и обесише га. Била је извршена заповест јода Малмесберија! То је убиство невиног човека, — мислио -је Хенри Бишоп у немоћном ужасу, кад се уклонио са прозора.

Ненадно дознаде он целу истину, прави разлог закашњењу писма. За то није било кривице ни до поште, ни до гласника. Сам часни пошиљалац ставио је на писму лажан датум, у намери, да немилог Малмесберија бар формално обавести о намераваном састанку, али га у ствари спречи да дође. Лажан датум; форма је сачувана; Малмесбери је био спречен, и његови „пријатељи“ злурадо су се смејали. А један сиромашни несрећник висео је о конопцу!

Грозећи се овог бесрамног самовлашћа свога послодавца, самовоље. која је владала, без суда и савести, Хенри Бишоп напусти Кастл Комб и оде за Лондон.

Она камена плоча са урезаним ускликом „МЈЕРЕ“, која је доспела у зид полициске стражарнице, свакако потиче из времена овог злочина. Некад је она лежала у средини калдрме предворја, коју је Малмесбери свакодневно прелазио при својим јутарњим шетњама на коњу. Он је гледао тај камен где лежи... и није ни водио рачуна о њему.

На супрот њему, Хенри Бишоп дуго је носио у памети судбину невино обешеног гласника. Узбуђивала га је помисао, како би се такви страшни злочини могли отклањати. Недело у Кастл Комб-у није било усамљено. Други један поступак, например, био је, да су на адресној страни писма у неразумљивим цртама цртали малена вешала, која су, у извесним приликама, добијала нормалну величину. Али, ничим се није могло искоренити закашњавање у поштанском саобраћају, нити жалбе на то. Несумњиво, ове околности биле су непосредан повод за проналазак поштанског жига.

Једног дана, у 1660 години, објави Хенри Бишоп Лондонцима:

„Пронађен је жиг, који се ставља на сваком писму, који је показивао датум, на који је писмо приспело у пошту, тако да се ниједан гласник не сме усудити, да задржи једно писмо од једне поште до друге, што је пре тога била обична ствар.“

Бишопови жигови 16 столећа су први у свету познати жигови са датумом, који беху ударани на сваком писму, које је кроз пошту пролазило. То је један мали жиг кружни од 13 мм. пречника, подељен једном линијом по средини, са два слова, којима је означаван месец, у горњој половини и са