Филателиста

7" ТИ IZ –

творним вишком, по правилу, не употребљавају се у пословној преписци, од које потиче већи део поништених марака, него само у приватној преписци, која није у стању да створи довољну количину пониште _вих примерака за задовољење потреба скупљача, Разне провизорне и окупациске марке биле су често издаване у веома ограниченој количини, а по неки пут, баш због ратних прилика, имале су и веома ограничену употребу. Све ове чињенице имале су за последицу да је читав низ марака, у главном добротворних, провизорних и окупациских, долазио на филателистичко тржиште скоро искључиво у непоништеном “стању, док је поништених. примерака било врло мало, или их уошште није ни било. Већи део ових марака имао је исту цену за поништене као и за непоништене примерке, а понекад су поништени примерци били чак и скупљи. Поједини филателисти-аматери и трговци — водили су рачуна о томе да ће скупљачи и даље тражити поништене марке. Стога су се побринули да створе што више поништених марака, путем жигосања марака у целим табацима, или појединих примерака налепљених на ковертама, или табацима хартије. При томе су често употребљавали разне услужне, антидатиране, непрописне, па чак и лажне жигове.

(Све ово створило је извесну забуну код правих филателиста, јер се много пазило на квалитет жига и на његово пореклх Скупљале су се само марке са жиговима беспрекорног порекла, водило се рачуна о датуму и месту жига и многи филателисти одбијали су марке са услужним жиговима или жигосане у целим табацима. Код многих филателиста појавила се дилема: да ли да и даље скупљају поништене марке, често пута са жиговима сумњивог порекла, и да за такве марке плаћају исту цену као и за непоништене, а понекад и више, или пак, да почну скупљати непоништене марке, које, у већини случајева, нису биле скупље, а биле су много лепше, при чему је отпадала још и брига око испитивања исправности поштанских жигова. Тако се родио нови правац у филателији: скупљање непоништених марака. Овај се правац највише развио у централној и југоисточној Европи, баш тамо где је било највише издато разних ратних и окупацијских марака.

Време између два Светска рата није пружило прилику да се напусти скупљање непоништених марака. Појавио се известан број малих држава (Естонија, Латвија, Литванија, Данциг, Ватикан) или окупираних подручја (Сар, Мемел), чије су поништене марке због незнатне потрошње, имале скоро исте цене као и непоништене. Већи број непотребних издања, комеморативних и добротворних, скоро код свих европских држава, повећао је број марака, код којих су цене за поништене и непоништене примерке биле исте, или готово исте.

'

Други светски рат је још више повећад број марака, које се много теже могу набавити у поништеном стању. На пример, изванредно је тешко скупити све марке окупиране Србије или Хрватске, поништене редовним и исправним жиговима. Зато се сабирање непоништених марака није смањило.

Међутим, после 7 година од завршетка рата, прилике се постепено нормализују. Све је више марака, које су јевтиније у поништеном стању, и све више филателиста, који прелазе на скупљање поништених марака. Из овог произилази да је главни разлог, који наводи филателисту да се определи на скупљање марака поништених или непоништених, економски моменат, т.ј. да

a»

ли су марке подручја које он скупља јев- ·

тиније у поништеном или у непоништеном стању. Дакле, одлучује повољнија цена и лакоћа око набавке.

На крају неколико речи о хомогености збирке. Да ли се скупљач одлучио да скупља поништене или непоништене марке, вео-

ма је важно да он буде доследан и у своју“

збирку уноси само поништене, или само непоништене примерке. Свака од ове две врсте збирака има својих предности., своју драж и привлачност, особито кад је лепо опремљена и састављена од бираних примерака. Нема ничега ружнијег од нехомогене збирке, где су помешане поништене и непоништене марке. Отступање од овог правила може се дозволити само у два случаја и то: 1) у генералним збиркама непоништених марака, марке најстаријих издања (тако звана „класика“) могу се скупљати и у поништеном стању због недостиживости непоништених примерака ни 2) у специализованим, а нарочито истраживачким збиркама тешко је доследно провести принцип хомогености, пошто постоји читав низ варијаната и особености, нарочито у непоништеном стању. Ради што веће комплетности таквих збирака, често се мора напустити принцип хомогености.

Има филателиста који марке извесних држава скупљају два пута: поништене и непоништене. Ради одржавања принципа хомогености и што лешшег изгледа збирке, сматрамо да треба марке у овом случају сврстати у две одвојене збирке, од којих једна треба да садржи само поништене, а друга само непоништене марке. Ни у ком случају не може се препоручити савет друга Немање Увалића (в. стр. 302 напред поменутог чланка) да се поред поништене у албум лепи и непоништена марка. Оваква мешавина чини ружан утисак. Осим тога, непоништена марка не тражи никакав „атест“ од стране поништеног примерка, — о чему пише друг Увалић, — јер што је већ речено, непоништена марка је равноправни објект филателије, а „атест“ свакој марци да је она стварно поштанска марка, је њено уношење у признате каталоге.