Филателиста

била првог реда, алексиначка другог, а све остале трећег. У мензуланама, као, станицама за размену коња, вршили су дужност настојници са служитељима, који су стајали под надзором поште, али сами су примали и отпуштали сурукџије — поштанске возаре (постиљоне). Отправљане су само две радње: писмоносна и аманетна, а уз њих постојала је и служба „штафета“ (хитне доставе) и превоз путника. Над свима овим поштанским заведенијама стајало је Управитељство Поштанско под Министарством унутрашњих дела.

Од 1850. почиње живљи покрет за подизање поште. Аустроугарска тражи од Турске везу за међународни транзит преко Србије за Исток. Србија закључује с Аустријом нарочиту угодбу јануара 1855. на подлози немачко-аустријског уговора од 1850. и тако се успоставља веза Београда с Европом.

Од 1866. почиње увођење нарочитог поштанског законодавства. Те године 25. јануара ступио је на снагу први Закон о поштама а за њим су се низали једно за другим Закон о маркама 1866, Закон о упутницама, доплатама и саобраћајним картама од 1871, Закон о поштанским упутницама од 1879. и други.

Од 1822. поште и телеграфи прелазе са Министарства унутрашњих дела под управу Министарства народне привреде, а од 1. јануара 1900. до 1918. биле су под Министарством грађевина као засебно Поштанско-телеграфско одељење (Закон о преносу управе пошта и телеграфа, у надлежност Министра грађевина од 5. октобра 1899). 7. децембра 1918. образовано је Министарство пошта и телеграфа, које се укида Законом о уређењу Врховне државне управе од 28. марта 1929. године.

О поштама, телеграфима, поштанским надлештвима, телеграфским надлештвима и поштанско-телеграфским надлештвима, ређе о „штацијама телеграфским“ или „поштанско-телеграфским штацијама“ говори се све до краја 1890. Реч поштанска станица, доцније телеграфска станица, или поштанско-телеграфска станица, помиње се званично први пут у једном постављењу чиновника од 1. марта 1891. затим у једном распису од 23. марта исте године („П-Т. Весник“). До 1890. биле су одвојене поште од телеграфа а од тада се постепено спајају. До 1894. било је звање старешине и руковође поште и телеграфа а тек у буџету од 1894. видимо да се уноси звање управника и то Главне поште, Главног телеграфа и Поште на железници у Београду, док су „руковође“ остале у пошти на Сави и на Врачару, а у осталим местима на челу је стајао по један указни „поштар“ или „телеграфиста“ као старешина.

Први поштански правилник тзв. „Поштанско наставленије“ издато је 1844. године, замењено новим „Поштанским настављењем“ 13. априла 1886. Тек 15. новембра 1897. издат је „Правилник за поштанску манипулацију“ и то „други део; аманетна служба“, а „Правила службе за вршење закона о поштанским упутницама“ донесена су 1. септембра 1882. Правилник за вршење службе код амбулантних пошта донесен је 4. октобра 1884. а још 10. децембра 1881. прописана су била „Правила за вршење претплате код пошта на новине и повремене списе што излазе у Србији“.

12. новембра 1896. у погледу руковања и рада старешина подељене су поште и телеграфи на 4 реда: [ реда биле су у Београду Главна пошта, Главни телеграф и Пошта на железници, као и пошта и телеграф у Нишу; П реда: Београд — Министарство (Унутрашњих дела), Б. — Сава, Б. — Врачар, Ниш — Жел. станица и све остале у окружним местима; ПТ реда поште „са два или више званичника“; ТУ реда: „са 1 званичником“. Ова подела доцније је постепено от-