Филателиста

Боја жигова најчешће је била црна, често и плава (у разним нијансама зависно од боје мастила), нешто ређе зелено-плава, ретко зелена, а најређе црвена (Београд и Коларе). Нијанси боја има доста, али је каткада прилично тешко одредити боју жига (најчешће код зелено-плавих који су често и замуБени). Црни жигови могу понекад да поприме светло-сивкасту боју (утицај времена), па и браонкасту, што сакупљача може довести у дилему приликом класифицирања таквих жигова. Но, то је случај са многим жиговима из прошлог века, па је тај проблем присутан и код сакупљача марака.

Основних врсти жигова било је укупно 17. Код неких постоје и одређене варијанте (случај жига „Текија“ са танким „јер“ на крају назива места), али и нека одступања која бисмо данас назвали „специјалитетима .

Неки од жигова су ретки, известан број и веома ретки: раван жиг „Београд“ димензије 27Х4 шт, уместо 21%21/2 пат, раван жиг „Београд“ — уоквирен, раван црвени жиг „Коларе“, округли жиг „Ржане“ и др. Округли жиг „Студеница“ нађен је само на једном писму и као такав представља изузетну реткост. Слично је и са поменутим жигом „Текија“ са „јер“ на крају речи назива места, као и са жигом (округлим) „Београд“ у којем су бројеви дијагонално изврнути и чије су украсне шаре нешто другојачије. Напоменимо да је и раван жиг „Шабац“ затвореноплаве боје нађен само на једном писму, али је и тај прилично замрљан.

У неким познатим схемама жигова увршћени су и „проблематични“ жигови, за које, бар за сада, не постоје неопходни докази. Ово је случај са жигом „Мишљеновац“, затим са жиговима „Неготин“ — округли — у црној боји, округлим жигом „Параћинске“ у зелено-плавој боји и др. По нашем мишљењу ради се о заблудама и највероватније је да ови жигови потичу из филателистичког времена (филателистичке целине без марака), дакле без прихватљивог датума. Време може потврдити или демантовати ово и нека друга мишљења, као што су се у прошлости неке поставке показале нетачним, па и када се радило о мишљењима наших најеминентнијих стручњака ове области. Лутања има доста, па су и заблуде односно грешке неизбежне. Остаје, међутим, чињеница да су ти прегаоци — пионири наше филателије, огромно учинили за њен развој, стекли велике заслуге и да њихов рад заслужује највећа признања. При том у првом реду мислимо на Е. Дерока, затим на инг. Ацу Петровића, а свакако и на инж. Мирка Вернера. Али, никакви нови налази и открића не могу да обезвреде такав рад. Уосталом, ово је судбина свих истраживача, а сигурно и једини пут да се постигне и прави циљ.

Иначе, за даља истраживања велика је штета што су 1951. године скоро све архиве на подручју некадашње кнежевине Србије искоришћене за прераду у нову хартију, па су тако можда уништене и последње залихе заосталог драгоценог материјала у којем је сигурно било и предфилателистичких писама. Али, још има неистражених архива, такође и код старих српских породица, које ће можда једног дана омогућити да се употпуне подаци којима се располаже, а неки чак и да се исправе.

Неке од 45 пошта престале су да функционишу још у време трајања предфилателистичког периода (Баточина, Коларе, Паланка), неке су пренесене на друге поште (из Бруснице у Деспотовицу), а неке поште су промениле своје називе (Гургусовап— Књажевац; Деспотовица—Горњи Милановац; Палеж—06реновац; Шупељак—Јовановац; Фетислам— Кладово).

При отварању нису све поште одмах добијале жигове за писма, па су, уместо ових, руком исписивани називи места (случај Књажевца, Чачка, Баточине, Бруснице).

За неке поште нису тачно утврђени датуми њихових отварања.

Тек са почетком објављивања државног шематизма 1852. године —, могли су се добити тачнији подаци о отварању пошта. За многе раније отворене поште морало се стога приступити прегледима писама која су била доступна појединим истраживачима, па су податке о најстарије нађеним писмима таквих пошта означавали као време њиховог отварања. Разуме се, тако добивени подаци одступали су од једног до другог истраживача и практично је немогуће утврдити право време отварања неких од тих пошта. Ово тим више, што је релативно мали број сачуваних писама, посебно неких пошта (једно до десет, десетине или више десетина). Њих, уосталом, никада није много ни било. Србија је тада била мала земља, просторно и по броју становника, писменост је била