Филателиста

Сааје(са

БЕЧКИ ПЕРИОД

Вук је у Беч стигао ујесен 1813. године и за бечке „Новине сербске" написао чланак о узроцима пропасти првог српског устанка. Цензура није дозволила његово објављивање, али је Вук садржајем и стилом чланка привукао пажњу ученог Словенца Јернеја Копитара (1780—1844), цензора за језике југоисточне Европе. Ту у Бечу, почела је њихова дугогодишња сарадња и пријатељство.

Копитар је већ имао изграђену концепцију препорода Јужних Словена уз помоћ народног језика и усмене традиције. Вук је прихватио тај начин еманципације, допуњујући га својим искуством из српске револуције и урођеним осећајем за језик и праве књижевне вредности.

Као први резултат појавила се 1814. године „Мала простонародна сербска пјеснарица" и „Писменица" (граматика). Ускоро је Вук издао нову збирку „Народна србска пјеснарица, издата Вуком Стефановићем, част втора у Вијени 1815." пошто је претходно боравио извесно време у манастиру Шишатовцу у Срему, где је од гуслара Тешана Подруговића и Филипа Вишњића (марка од 100 динара из 1954. године са његовим ликом!) забележио неке од најлепших народних песама („Буна на дахије"). Некако из тога периода (1816) потиче први Вуков портрет, који је у Шишатовцу израдио Павел Ђурковић, а приказан је на полеђини једне од карата-целина „Борбе“. Касније је Вук прикупљао народне песме, приповетке и пословице од гуслара и народа по Србији, Црној Гори, Војводини, Далмацији.

У „Писменици" је Вук изнео основна правила новог правописа по принципу „пиши као што говориш и читај као што је написано", тј. избацио је низ старих нефункционалних слова и унео нова, на основу предлога Саве Мркаља (љ, њ, 7), ђ од Мушицког, касније џ из румунске азбуке, ј из латинице, и на крају, фи х, што је доследно било спроведено у Рјечнику (на марки од 200 динара из 1987. приказана је Вукова азбука, као и на једној карти-целини „Борбе", док је на максимум карти, поред азбуке, дата и фонетска транскрипција слова на немачком).

„Српски рјечник" одштампан новом азбуком, саставио је Вук уз помоћ Копитара. Он је описиваб и илустровао значење прикупљених речи и израза, а Копитар их је преводио на немачки и латински. Књига са 26270 речи изашла је из штампе 1818. године. "Пријем збирки песама, граматике и речника био је различит: у странаца скоро одушевљен (Копитар и Грим написали су врло повољне рецензије), док је Вукова реформа наишла на жесток отпор српске цркве, интелигенције па и најширих слојева народа. Наиме, увођење народног језика и новог правописа значило би укидање руско-црквенословенског хибрида који је до тада коришћен, односно губљење ослонца на руско православље, чиме би Срби у Аустрији били изложени појачаном притиску ка унијаћењу (покатоличавањуј. Нарочито је подозривост изазвао Копитар, убеђени католик и русофоб, који је стајао иза свега овога и чија је тежња била да Словене окупи у оквиру Хабсбуршке Монархије. Што се тиче Вука, мада се 1818. оженио бечликом Аном Крауси с њом изродио тринаесторо деце (двоје остало у животу), аустријско родољубље било му је страно а није патио ни од неког словенства – био је једноставно вођен „љубављу роду својем", не осврћући се на туђе интересе.