Филателиста

Ове године навршава се седамдесетпет година од повлачења српске војске кроз Албанију, њене реорганизације на Крфу и укључења у Солунски фронт. Ови догађаји као и тежак живот у окупираној Србији оставили су трага и у поштанско-филателистичкој документацији.

Како, нажалост, није дошло до филателистичког обележавања (издања марака) ни поводом врло значајних годишњица – Церска битка, битка на Дрини, Колубарска битка, Одбрана Београда и др. – покушавамо бар на овај начин, приказом интересантнијих филателистичких докумената и на вођењем података, да скренемо пажњу на ово мучно и славно време и да га отргнемо од заборава.

ПРЕПИСКА СРПСКИХ ГРАЂАНА, ЗАРОБЉЕНИКА И ВОЈНИХ ЛИЦА НАРОЧИТО О НОВЧАНИМ ДОЗНАКАМА 1916–1918. ГОДИНЕ

После повлачења српске војске, њеног опоравка на Крфу и укључивања у тзв. Солунски фронт, негде у периоду април-јуни 1916. године почела је преписка српских ратника и цивилних избеглица (формирана је поштанска станица на Крфу а постепено и војне поште при јединицама; коришћена је и француска војна пошта).

С друге стране, у окупираној Србији је успостављена поштанска служба: у источном делу, прикљученом Бугарској (између Мораве и Тимока, део Косова и цела Македонија), крајем 1915 и почетком 1916. године формирано је 90 пошта; у делу Србије који је окупирала Аустроугарска (између Дрине и Мораве и део Косова) марта 1916. године почела је са радом аустроугарска војна пошта за цивилни саобраћај (у Београду 6. марта 1916. и у осталом делу постепено је отворено 49 пошта).

Преживели ратници и избеглице су тежили да добију информације о судбини чланова породица које су остале у Србији, док су сродници у окупираним областима такоће били без вести о војницима и избеглицама који су прешли „ход по мукама" кроз Албанију!

Како су успостављени први контакти између војника у Грчкој, избеглица које су се у међувремену расуле по овој земљи, Италији, Тунису, а нарочито по Француској и Италији, и – грађана у две зоне окупиране Србије, односно ратних заробљеника и цивилних интерни-

раца у логорима по Аустрији, Мађарској, Чешкој, Немачкој и Бугарској2 Већ раније, током 1914. и 1915. године, основни посредник за овакве информације била су друштва Црвеног крста, чија је једна од основних дужности да делује у оваквим ситуацијама (на пр. коресподенција аустроугарских заробљеника у Србији; дописивање српских заробљеника у Мађарској и Аустрији са својима у Србији итд).

Тада, 1916. године, на упите је одговарао Општи централни биро за информације при Црвеном крсту у Бечу (бетејпзатез ептајпасћмејвебигеаџ) или Обавештајни пункт за ратне заробљенике при овој установи (Аизкип!ајеНе !уг Кпедздетапдепе) или су прослеђивани српском Црвеном крсту у Женеви, који је давао информације или је упите и захтеве слао даље, на Солунски фронт и на Крф, односно заинтересованима у Француској или другим земљама. Исто тако, упити су ишли и преко наших грађана и избеглица настањених у Швајцарској, који су их достављали на Солунски фронт, на Крф, у Француску или другде. Повратне информације су стизале обрнутим смером на пошиљаоца упита.

Сва писма из аустријске зоне и обратно морала су бити написана латиницом (ћирилица је била забрањена), док су упити из бугарског дела окупиране Србије путовали дуго и губили се,