Филателиста

Улазаку Монархију био је могућ само преко једног од контумаца на кордону где је вршена: контрола и одређивана превентивна изолација путника, затим, дезинфекција (чишћење) робе, стоке, поште, и тек после обављене контумације, са здравственом потврдом „запћат5 регзопа! Теде", могло је да се уђе и настави пут. Међутим, и поред строго примењиваних мера заштите, било је случајева, да се болест пренесе на територију Монархије.

Године 1795, куга је са турским трговцима и војницима стигла до Београда, одакле је вероватно са недовољно дезинфикованом робом пренета у Срем. Жариште епидемије било је у Иригу и околним местима. У овој ситуацији, да би спречила даље ширење куге, бечка влада организује формирање „локалног карантина", што је значило да се подручје блокира, да јаке страже окруже сва заражена места, да се око њих ископају ровови и да стража свакога ко покуша да побегне, ухвати и осуди на смрт. Поред ових мера у помоћ су слати и лекари чији је учинак у излечењу болесних био ограничен нивоом ондашње медицине. Епидемија је локализована и заустављена после осам месеци, у фебруару 1796. г. Последице су биле катастрофалне, само у Иригу од 4.815 становника умрло је 2.550, од 912 домова, за осам месеци током трајања епидемије спаљено је или срушено 400 кућа.

Третман поште

У пропису објављеном 1727. г. "Контумац и уредба за чишћење", у једном од десет поглавља налази се детаљно упутставо за санитарни третман писама, што ће у наредном периоду стално бити допуњавано. Сва писма ношена приватно или поштанским саобраћајем, на аустријском санитарном кордону морала су бити дезинфикована, без задржавања. У првим годинама рада дезинфекција се обављала потапањем у сирћетну киселину, да би се од тога брзо одустало и прешло на поступак кађењем. То је поступак, којим су се писма излагала диму (испарењу) током неколико сати у затвореном сандуку (комори, „пећи"). Горња трећина сандука-коморе била је преграђена решетком на којој су лежала писма, а испод решетке, у простор две трећине сандука-коморе уношена је посуда са дезинфекционом супстанцом која је испаравала под дејством топлог ваздуха који је удуваван. Начин и дужина кађења писама зависио је од степена опасности преношења болести и то на следећи начин:

- у периоду смањене опасности, писма су се кадила без отварања (у целости) и временски краће, тако да су споља била чиста (дезинфикована) а не и изнутра. Таква писма на себи носе ознаку о обављеној дезинфекцији у виду отиснутог црног округлог негатив-жига „пебо а иога ећ рогсо а деттто" (чисшо споља, прљаво изнутра), слика (5).

-у периоду повећане опасности, дезинфекција је вршена на два начина,

а) писма су отварана без оштећења, кађена, затим затварана санитарним воштаним печатом контумаца „Уа Шит бапа 5... (назив контумаца). .." и као потврда извршене дезинфекције отискиван је црни округли негатив-жиг, позната су два коришћена типа: „5 уШит 5апта 5" (санишарни жир, слика (4), и „пебћо а! Тога е1 а! депо" (чисшо споља и изнушра), слика (5). На многим санитарним станицама, у недостатку негатив-жига, потврда о обављеној дезинфекцији уписивана је ручно на полеђини писма (датум, време, место и потпис извршиоца), слика (6). У раном периоду рада кордона потврду о дезинфекцији означавао је само воштани санитарни печат, којим је после третмана писмо затварано, слика (2). За отварана писма приликом дезинфиковања била је гарантована тајност садржаја.