Филателиста

»"фегвегег љаогерегвгогоеевосогее» о ега в:с

основу сопствено стеченог искуства и потреба које је наметала пракса: да би 1770. г. сви ови прописи били сакупљени и објављени под називом „Санитетски главни норматив", чије су 2/3 односиле на одређивање правила за рад санитарног кордона. Потом су све наредне допуне збирно објављене 1837. г. под називом „Полицијски закон о куги". успостављањем сталног санитарног кордона значајно је побољшана здравствена заштита целокупног становништва Монархије. Контрола људи и чишћење робе обављала се на граници, на улазу у земљу и то што даље од насељених места. Кордон је непрекидно радио од 1728. г. до 1871. г. што говори о његовој ефикасности, пре свега захваљујући сталном процесу оганизационих побољшања, доградње и усавршавању средстава, слика (1), који се одвијао до укидања.

У осталим деловима Европе радили су привремени санитарни кордони ито само у периоду трајања епидемије заразне болести, после чега су укидани. Једино су европске луке имале стални карантин за бродове који су долазили из земаља где се куга често јављала.

Почетак рада аустријског санитарног кордона поклапа се са периодом после склапања „Пожаревачког мира" 1718. г, по којем је војна граница две царевине померена дубоко на терторију Србије, тако да се 1730. г. помињу Параћин, Чачак и Црна Бара као карантини на граници за прелазак из Османлијског царства у Хабзбуршку монархију. Затим, услед појаве болести 1758. г. отворен је аустријски карантин и у Београду, слика (2). Треба напоменути, да је у исто време аустријски санитарни кордон на старој граници (СаваДунав) остао у функцији, што потврђују сачувана писма дезинфикована 1755-57. г. на земунском контумацу. После новог сукоба и потписивања „Београдског мира" 1759. г. Аустрија се повукла из Србије и војна граница је враћена на Саву и Дунав, а самим тим и санитарни кордон са Земуном као главним контумацем . Овако утврђена граница од Јадрана, преко Славоније (река Сава), Баната (река Дунав), Влашке и Молдавије остала је до краја рада кордона, на којем су до 1770. г. формирани следећи контумаци (са карантинима) према турским теритријама: Радановац, Слуњ, Костајница, Градишка, Брод, Митровица, Земун-Бановци, Панчево, Мехадија-Жупанек; према Влашкој и Молдавији: Вулкан, Ротернтурм, Терзбург, Темеш (Тотаз ра5), Бузан, Оитос, Чикгимеш, Биритзке и Радна. Осим ових на копненим прелазима, радили су и стални карантини у аустријским лукама Трст и Ријека. У наредних сто година рада све до укидања кордона, број пропусних станица-контумаца (са карантинима) је стално увећаван.

Овај кордон представљао је прву линију одбране Европе од заразних болести (посебно куге) које су долазиле из турских земаља. У зависности од стања пандемије у Турској, постојала су три режима рада на кордону: „мирни"у неподозриво време када болести није било, „Сумњиви" у подозриво време када би се болест појављивала у Турској, и „опасни", када би болест захватала област уз границу. У ту сврху убациване су „уходе" (запфан 5 ехр[огаћоге5) на турску територију како би осматрали здравствене прилике и о томе благовремено обавештавали Кордон. У периоду „опасног" режима на кордону је владало мобилно стање, стриктно су примењиване медицинске мере заштите, стража је многоструко увећавана, са наредбом да пуца на свакога ко покуша илегално да пређе границу мимо контумаца.

'Контумац (установа на граничном прелазу у оквиру које су деловали: карантин, царина, гранична администрација, гр. стража, полиција, поштанска експедиција... )

у == | а љет