Француска социологија : њени главни носиоци у XIX веку

9

дати сву заштиту. Друштво треба да буде свемоћно, каже Прудон, али да ни за часак не помрачи индивидуу. Друштво јв срвдство за усавршвњв индивидуа. То је предзнак онога што ће рећи каснији социолози: друштво ће бити велико само ако свака индивидуа буде потпуно развијена. Због тога треба да постоје колективне установе, органи као што су цркве, школе, позоришта, заједничке палате, али све оне да имају као задатак: пун развој индивидуе. Треба се борити за јавне благодати, али само ако оне буду синтеза, хармонија, целина. Друштввна правда је идеал који треба постићи, јер је то први услов за здравље друштвенога организма. Још је код Прудона занимљиво да ]е као принцип друштвене и државне организације истакао фвдвралистични принцип јер је сматрао да је друштво један организам, алидасуиљуди сваки за себе читаво једно друштво, и да у великом људском друштву постоји маса ситних колективитета, који су такође организми па и они требада живе својимнезависним животом. Због тога не сме се допустити никакав државни притисак, никаква централизиција одозго која ће гушити живот малих колективитета. Прудон тражи да се индивидуе и мали колективитети пусте да живе, због тога што верује у друштво и његову вишу хармонију, Он каже; „Они који хоће да регулишу одозго не верују да друштво стварно постоји и да има своју унутрашњу кохезију, Ја који вврујвм у друштво, верујем да је оно једна велика хармонична целина, не бојим се да људима и установама дам пуну аутономију, и зато сам федералист. Федерализам Прудонов није само политички, него је у главком социјални и филозофски. Он признаје да је за такво уређење друштва где би индивидуе биле слободне, и где би друштвени колективитет омогућио појединцима пун развој. За то је пак потребан висок социјални морал, и због тога је Прудон не само социолог, не само организатор друштва, он је исто тако висок моралисш, и то не само моралист по форми и у теорији него највише у пракси, или, како би се то могло рећи, моралист у акцији. Прудон је претеча онога што ми данас зовемо моралном науком или науком о моралу. То је једна потпуно модерна идеја, и он се може сматрати као њен претеча, да не постоји један морал за сва времена и за све људе, него да свако друштво има свој морал који му служи као одбрана, као гарантија његове унутрашње кохезије, и због тога долази он као претходник данашњег великог француског социолога Лвви Брула, који говори о науци обичаја