Француски романтичари и српска народна поезија

:— 49 —

пофранцужен Талијан, чија је мати била Морлакиња. Довољно је једно за другим прочитати оба дела и уверити се да је гроф Максим Оден старији брат Хиацинта Маглановића и да је Проспер Мериме, само са више дара и среће, развио једну књижевну идеју Шарла Нодјеа. Са баладама скотских брђана, са шпан--~ ј ским романсама-о Сиду, са песмама грчких

острвљана, |српска народна поезија од 1820/'

до 1830 вршила је, преко Нодјеа и Меримеа ""извесан утицај на романтичну школу у Француској. У њој су оне експансивне при] роде тражиле чар примитивних и егзотичних књижевности, локалну боју и јаке страсти, интенсивнији и природнији живот, у супротности са хладном, безличном и безбојном поезијом коју је Осамнаести Век био завештао Деветнаестом. И то је у један мах било у тако приметној мери да је Глоб, орган романтичне школе, хвалећи 1827 „песнички геније тога племена велике породице словенске“, и његов језик, „један од најлепших на свету, из којега се родио пољски и руски“, рекао: „из“ гледа да ће словенске гусле наскоро по__ стати тако славне као харфа Осианова“.

4.