Француски романтичари и српска народна поезија

ЕС

да је отме. Кад се младеж сретне, љуби се; уђе ли се у морлачку кућу, млада девојка придржи узду и љуби путника; кад је то девојка, обичај није лош, али је зло кад је жена, јер се жене никада не умивају и права су чуда од нечистоће. У Максиму и Зоји писац гледа већ модерни утицај. Кад драги хоће да загрли отету драгу, она му са ужасом сагледа две зенице у једном оку и пада мртва. У Лепој Софији је шарен опис свадбе, и ту се помињу и Кишт, зтап-зуаћ, атет. Ту је и Жалосна балада о племенитој Асан-агиници (Ттзје БаПаде де Та побје сброизе 4' Аззап-аса), „дивна балада“ како је писац назива. Последња песма у збирци јесте Милош Обилић, (М!осћ Кођинећ). Преводиоцу је српски оригинал (Р опота! "зегђе) дао гроф де "Сорго, који га је нашао као рукопис у арсеналској библиотеци у Паризу. Он држи да је песму писао један сувременик Милошев. У њој се пева завада кћери Лазара Гребљановића, краља од Србије (Гахаг Стеђјапомећ, го! де Зегмје), двобој између два пашенога, верност Милошева и издаја Вука Бранковића, и то све „потпуно сагласно са историјом.“

и па