Француски романтичари и српска народна поезија

0

задовољство, потражимо сву потајну децу коју му се буде свидело да рађа“.

Признајући му оригиналност, леп таленат, срећну уметност, способност да исцрпе свој предмет, он му замера што је у Гуслама сасвим занемарио озбиљне и херотеке мотиве српске народне поезије, што је поклонио толико пажње чудима И савим страшним тама од којих се читалац леди. И доцније, 1830, говорећи пред Екерманом понова о Меримеу, опет му пребацује што експлоатише осећања ужаснога, и то без трунке сопственога узбуђења, као уметник који се забавља да се огледа у једном роду, кријући своје интимно биће. Ипак, говорио је стари Гете, Мериме је био „ет саплег Кемо ада. тако на сасвим спољан начин изведе један предмет, требало је више снаге и геније но што се може мислити...“. к

Албер Стапфер, пријатељ Меримеов, да га обрадује, пошље му чланак Гетеов. Меримеу, на проти», није било право што је цела ствар избила на јавност, и хтео је да смањи заслугу Гетеову. Он је још тада тврдио да је он сам, преко једнога Руса