Француски романтичари и српска народна поезија

је самога Меримеа, коју је израдио његов пријатељ сликар Делеклиз, и на којој се лепо примећивао велики нос Меримеов. Први оглед на пољу мистификовања својих сувременика, Драме Кларе Газул, Мериме није радио у великој тајности. Пре но што је изишло, дело је било пе тано и претресано међу пријатељима. Али | Гусле су рађене у најстрожем инкогниту, | и писац о њима ништа није говорио, пак ни најближим пријатељима. Његово неповерење ишло је дотле да није лично хтео ступати у везу са издавачем, него је то учинио преко једнога пријатеља, Жозефа Ленгоа, једнога од врло познатих публициста са краја Рестаурације. Издавач Левро тек је 1840 године сазнао име правога писца. = > Нашу народну поезију мистификовао је Мериме 1827, и то из више разлога. Илирија, као и Корзика, била је земља сасвим по његовој ћуди; романтичари су се одушевљавали народном поезијом; српска народна поезија била је дошла до гласа. И ништа није природније но што се Мериме наканио у наше крајеве. Ближи разлози те мистификације познати су нам из писма

_