Херцеговина и Херцеговци

70 Ј. ДЕДИЈЕР

оске туче. За многе се прича да никад у животу нијесу заплакали пи да у опште не могу заплакати. То су духовити, нестални и себични људи, који не воле оно што је ред, што је у традицији и обичајима, радо интригирају, оговарају, псују, пију и туку се. По варошима многи остану таки цијелог живота, занимају се каквим лаким пригодним пословима, воле свирку и пјесму. Има их, који се често одају трговини, у којој духовитим смицалицама могу да зараде, и онда се имањем размећу. У хајдучком животу често постају славни због своје окретности и довитљивости. Има их много, који се у зрелијим годинама измијене, „дозову се“ и „постиде се“. Овај тип није никад популаран, и трпи се само из забаве, на зборовима п славама.

Чланови неких поповеких фамилија, затим становници Попова, Љубомира, Корита и зЗијемаља, кроз које су пролазили важнији друмови, одликују се себичношћу, лукаветвом, шкртошћу и безобзирношћу. У сваком јавном послу задиру на своју страну. У стицању материјалних добара не воде рачуна о популарности, не боје се Бога ни оног свијета. СО властима увијек добро живе, према јачем понизни су као псето, а према слабијем су без срца и свирепи. Лукави су и подмукли, своје намјере умију дубоко да сакрију, и редовно су негостољубиви. Сељаци их познају по томе, што никад не гледају у очи, већ некако попријеко. Осмјех им је риједак и обично изгледа пакостан.

Ријетка је земља гдје се толико воли разговор, анегдоте и прича. Као што се цијене добри гуслачи и пје„вачи, тако се воле и добра причала. Сваки причало, поред огромног знања прича п анегдота, мора бити веома вјешт у причању. Причање и разговор је права страст, причају се и озбиљне и смијешне ствари. Има их који су читав свој вијек провели идући по зборовима, славама и свадбама и забављајући госте причом. ЈЉуди их радо примају и призивају. Најбоље и с највећом вјештином причају Гачани, затим Билећани и Невесињци. У Гацку је скоро сваки причало или скоро сваки хоће то да буде. Због тога се често хоће и да увеличава и претјера.