Цар Душан : историјски роман из XIVога века у три књиге. Књ. 1, Млади краљ

је Капн убио рођенога брата Авеља. Треба ли да ти кажем да је онај велики и силни краљ био Милутин, да је она. ссакаћена девојчица била ћерка цара византијског Сгмонида, да је њен пасторак, кога је она ослепила, био твој несрећел отац, да је ћерка цара СОмиљца била твоја мати, да је она златна јабука оно сунце наше. 6

Душан само јекну : Питао (бабо и опружи руке као да хоће даље ударце да отклони од своје главе.

— Не треба, је лиг Е, добро. Слушај даље. Када сам сахранио твоју мајку, и када сам тумарајући п пипајући снако слеп по кући нашао све што ми треба да вас двоје нахраним и напојим п да вас први пут сам успавам, ја сам онда пао пред иконе и упитао сам на глас: „Господе, шта сам опет љуто згрешио, кад ме још непрестано казнишр И Господ Бог ми је још ту ноћ одговорио. На сну ми се јавио главом Св. Никола. И рече: „Стеване! Ти си свој велики грех пскупио својим страдањима и својом искреном молитвом, јер ни у највећој несрећи ниси роптао на Бога. Зато ево ће ти он свеушлостиви повратити очни вид, истина не потпуно, да се не би опет осилио, пи у нове грехе падао, али довољно да можеј вршити краљевске дужности, које те чекају п довољно да видиш своју децу. Али пази добро Стеване да не погазиш још једанпут коју заповед OOU јер ти још једном неће помоћи ни најпискренија молитва“. И рекавши то Св. Никсла додирну моја оба ока, па га нестаде. Али с њиме није отишта она велика светлост, која с њиме беше севетлила нашу кљет. Кад сам се. пробудио нада мном беше свршено чудо Божје Ја сам прогледао, видео сам светлост Божјег дана, видео сам вас двоје деце моје, и нисам могао да вас се епт нагледам. И као што несрећа не долази никад сама, то п ова моја срећа не оста усамљена. Отац ме позва у Отаџбину, и када премину велики краљ, ја постадох Стеван Урош Ш-ћи п старао сам се колико год сам могао да зауздам самовољу бесне властеле, да заведем колико могу више правде, да ссигурам и земљораднику и пастиру, и рукоделцима и трговцима њихову тешку зараду, да им одакшам колико год се могло велику и малу бедбу, да подижем цркве и манастире, да се у њима људи моле Богу, а да њихови учени калуђери пишу евете књиге п да шире слово Божје. Властела је роптала на мене, али ме је

194