Цар Душан : историјски роман из XIVога века у три књиге. Књ. 1, Млади краљ

епротиња благосиљала, и њен благослов је учинио те мој Душан поста диван младић и јунак, а моја Душица најлешши цветак у врту Господњем, и да је тако до данас потрајало, вероватно је да бих ја на миру дочекао кончину живота мога и да бих ти, благосиљајући те, предао круну Немањину. Али, на моју несрећу и у мојим жилама је текла онда још плаховита крв краља Милутина, и та ме крв преластила те се ожених други пут; а када ми умре и друга жена и по трећи пут, и на несрећу свију нас узех сувише младу жену ва мене, п Марија је са мном чинила што је хтела, као год и моја маћеха што је радила са светим краљем. Властела поче све више да ропће, сиротиња стаде да пишти од краљичине неправде. У то надари нечастиви бугарског цара Михаила, мога рођеног зета, да завојшти на ме, и крену противу мене не само своју војску него и војске својих савезника Византинаца, Влаха и Татара. Срећом мојом ти си већ био дорастао до војводства, ти си тако брзо скупио нашу војску, да ниси дао времена савезницима да се скупе и састану на Овчем Пољу, него си још код Велбужда стигао саму Михаилову војску, разбио је, и цар Михаило погибе у томе боју. Његови савезници нису више ни покушали да нас нападну, него се вратише откуда су и дошли. Та ти је победа, заврнула мозак...

— Није, бабо, живога ми Бога! — куне се Душан.

—- Ако није теби а оно је помрачила разум свој нашој великој и малој властели. Умало сене побунише против мене још у Велбужду, што не хтедох примити понуду бугарских бољара да освојим целу Бугарску. Али ја не бејах кренуо војску да освајам једну православну земљу, него само да одбраним своју државу. И од кога је требало да отимам ту православну државу > Од своје рођене сестре Ане, ћерке краља Милутина, и од њене деце, мојих рођених сестрића 7 То би било богомрско дело, а ја нисам хтео да грешим душе, и ја оставих државу бугарску царици Ани да њоме управља докле њени синови не дорасту да наследе престо свога оца. Зато ме је нарочито омрзла млађа властела ; и када распустих војску и вратих се у село Дечане, да зидам даље и довршим вељелепни храм, у славу Божју, она се сва слеже око тебе у Зети ; и сад се опет поче стара приповстка 0 „престарелим“

195