Цар Душан : историјски роман из XIVога века у три књиге. Књ. 1, Млади краљ

родитељима п о „бујним“ синовима. Сва старија властела прикупи се око мене, сва млађа око тебе. Усташе сва ema против својих очева. Ја знам све што се теби говорило и одмах пссле победе на Велбужду и доцније у твоме двору у Зети, као да сам бло е вама. „„Докле ће слепац да води окате 2 Докле ће излапела старкеља да заповеда јунацима m да уништава богате плодове њихова, јунаштва > Зар hem ти, Душане, и даље трпети да она гуја отровница е престола све уједа и трује све што је здраво у нашој држави > Сви народи око нас иду напред е духом времена, само ми заостасмо у нашем старинском брлогу! А п како може бити друкчије, кад краљ живи само за ону гују присојкињу, а цео терет државних послова сставља изнемоглим старцима, нашим очевима, који нису више у стању ни својих оклопа понети, а камсли такав и толики теретр Ова ће земља пропасти ако млађе снаге не прихвате сав државни терет с погрбљених од старости плећа оних крмељивих стараца“.

И док су синови тако теби говорили, дотле су њихови очеви мени овако пунили уши: „Ама што пушташ ову дерлад да се натреса над нама, првим кнезовима п витезовима високог ти краљевства > Шта знају ти голуждрави пелетарци 2 Зар у тих зелембаћа може бити државничког пекуства 2 Та они се још не умеју ни убрисати како ваља“. Али ја сам блажио своје старце, уздржавао сам их од сваког неравмишљеног корака, привикавао сам их на мисао, да на млађима свет остаје, да их треба постепено упознавати с државним пословима, како би се ва њих припремили за тренутак у коме буде воља Божја да их приме ив наших руку. И успевао сам и ако с муком да увдржавам своје старце. А тир

— Ја сам, бабо, побегао од наваљивања својих парњака и пријатеља чак у Византију, чак у ту грдосију од вароши, у коју без невоље не бих ишао због чемерних успомена из мога детињства.

— Да, отишао си далеко, али су те они брзо вратили, измиеливши бајку да ти маћеха о глави ради, јер је најмила убице, које ћете смаћи е овога света, само да њен Синиша постане место тебе млади краљ.

— Тако ми Бог помогао на страшноме суду — рече Душан — то пије била измишљена бајка но страшна истина,

196